Sreten Karalić u razgovoru sa golubarima 1980. god. (YU-60)

Razgovori sa autorom  1960 – 93 g.
Autor: J. Martinović – MARTIN
Samo dve godine po osnivanju I-og Beogradskog udruženja odgajivača golubova, ujesen 1953 g. postao sam njegov član. Iako sam  već  imao punih 15 godina, tek posle intervencije  nekih starijih i poznatijih golubara bio sam primljen.
U to poratno vreme u svakoga se sumnjalo i sve se proveravalo, te je pogotovu mladima malo gde pristup bio slobodan.
Tada sam držao golubove u  potkrovlju očeve petospratnice u Baba Višnjinoj ulici broj 17. Kao „Besomučni terač sa visoke zgrade“ brzo sam postao omiljen kod  komšija inače tada poznatih golubara, te su mi predložili da se učlanim u društvo i takmičim.
Koliki je otpor pojedinaca bio prema mladima,  svedoči i činjenica,  da mi nisu dali broj po redosledu izmedju 60 i 70 nego,  tamo pri kraju knjige,  broj 184.
Društvo je imalo prostorije u Čuburskoj ulici br 3-5,  odmah na početku sa leve strane, pre kafane. Bila je to drvena zelena baraka, koja je neodoljivo podsećala na veliki golubarnik. Posle sastanka, veći deo uprave i neki stariji članovi, bi prešli u kafanu i tu nastavili „rad“ uz rakiju i meze.
Iz tog vremena, ostali su mi u sećanju:
čika Joca Naumović, Andra Ostojić, Pera Miljković- Zrka, Raja –Belac, Zvonko Lasovac, Buda Babić, Dane, Peruca, Prle, Žarko … i mnogi drugi, tada poznati i cenjeni golubari.. .

Mnogo godina kasnije, sa većinom ću postati drug i prijatelj, te će oni insistirati da nastavim tamo gde su stali Gosn. Djoka Djordjević, prof. Brana Todorović i drugi.

Tako  je počelo moje angažovanje na prikupljanju materijala za pisanje  Istorije Beogradskog  visokoletača, da bi se kasnije uočile činjenice da je to „Istorija Srpskog visokoletača“.

Najviše istorijske građe je posedovao čika Joca Naumović, koji je u kontinuitetu pripremao izdavanje jedne obimne knjige. On je nasledio celokupni materijal predratnih društava, a i lično je poznavao mnoge od autora te dokumentacije, pa je bilo neukusno insistirati na saradnji u izdavanju te knjige.

I pored svega, bio mi je od izuzetne koristi, jer bi povremeno dozvolio letimični uvid u deo dokumentacije, koju je ljubomorno čuvao.

Njegovi savremenici i izuzetni prijatelji,  čika Slavko Vasiljević, Petar Miljković – Zrka, Lazar Dimitrijević – Pače i Dragiša Filipović, iako stari i oronuli, bili su dragoceni  izvori istorijskih podataka.
Na drugoj strani Andra Bihel, Ernest Bihel, Mihajlo Todorović – Misirac, Raja Tešić, Vojislav Martinović – Vojče i drugi,  svojim pričama osvetlili su jedan drugi ugao naše Istorije.

Bili su tu i nešto mladji – Dane Pantić, Zvonko Ladovac, Buda Babić, Petar Bogdanović – Peruca, Draga Kokotović, Mile Pelinkaš, Slavoljub Milasinović-Dugački, Bora „Doktor“, Gale Petković, i drugi.

Imao sam sreću da tamo 1953 – 56 g. upoznam još živoga đen. Jankovića iz Zetske ulice, odmah ispod  II – Beogradske gimnazije, gde sam išao u školu.(Krunska)

Mnogo toga sam čuo i na Kalenića Pijaci od poznatih starih beogradskih preprodavaca golubova, Julkice i Bože Piljara.

I mnogi drugi su mi pomogli da komad po komad, sklopim divan mozaik istorije našeg visokoletača. Zato, veći deo ove knjige,  čine priče, citati, sećanja i ispovesti, tada još živih beogradskih golubara.

To je živa građa na osnovu  koje čitaoc upoznaje ljude, vreme i golubove, te sam donosi zaključke.

Trudio sam se da moji komentari samo povežu te ljude i događaje, te mladima olakšaju da pronađu poreklo svojih golubova.

Izuzetno je teško pisati o ljudima i događajima iz druge pa i treće ruke, jer mnogi se sećaju priča i imena, ma da ih nisu lično upoznali. Slušali su priče o njima i njihovim golubovima, ali su oni odavno bili pokojni. Zato, a radi istine, iznosim samo one priče i sećanja, koje sam čuo od više sagovornika.

Iz istih razloga, tu se pojavljuju nadimci ili samo imena pod kojima su ostali u sećanju golubara.

O mnogima se priča sa puno emocija i nostalgije, a vremenska distanca je učinila svoje, te se često stiče utisak, da su naši visokoletači, bolje leteli nekada nego  sada, što nije istina.

Dobro se zna da je u ono vreme odgajan daleko manji broj golubova, da su sa izuzetkom imućnih, ostali uglavnom držali po 10 – 30 golubova.

Kavezi su bili skromnih dimenzija (Ćumezi), a golubovi  su bili  popareni i tako puštani da lete uglavnom  neradnim danima.  Tako, na primer, za Upravnika grada Beograda gosn. Tucakovića se pričalo:

„Imao je ogroman lepo ukrašen ćumez 2 sa 2 metara sa još tolikim tremom od fine pletene žice…“

Ostali, oni siromašniji, imali su mnogo manje i skromnije golubarnike.

Izuzetak su bili tavani – tu je na više mesta uzgajan stvarno veliki broj golubova, ali tu je bilo „svega i svačega“ kako sami kažu.

Sećam se priče starog Stojanovića  (oca Đoke „Kulova“) sa „Cvetka“ koji kaže: „Poteramo mi sa brda golubove,   Ja matoru Darčinku i Tekira, komšija Arapa, a ovi gor još po 1- 2-3 komada, pa se formira „Veliko jato“ od 10 – 15 komada pa lete po 3-4 sati a neki bogami zakači i do podne…“

Iznenadiće Vas koliko ta njihova sećanja daleko dosežu. Čika Joca bi počinjao: „Pričao mi je čika Muta, a njemu opet neki njegov stric, da se tamo u stara vremena pričalo…“

Ili Pera Zrka: „ Meni je moj stric Mića Kafedžija pričo sve što je čuo od ti starih golubara u kafani, a oni su tu prepričavali opet priče ostale još  od vremena Turaka,  a i dalje tamo još od ti naših careva…“

Na osnovu njihovih sećanja i istinitih priča,  koje ću u daljem tekstu izneti  izvorno,  odlučio sam da prethodno dam neke osnovne podatke o starim golubarima, koje su najčešće spominjali, kao najstarije i najbolje.
Po  njima, oni su ona spona koja je sačuvala našeg goluba u najburnija vremena. Zahvaljujući njima u slobodnoj Srbiji će se vrlo brzo namnožiti kvalitetni visokoletači, a mladi golubari će naučiti kako se voli i odgaja ovaj naš golub.

Golubari sa Pašinog Brda 1980. godine

Autor: J. Martinović – Martin
Posle II-og Svetskog rata, golubarstvo se izuzetno brzo  oporavljalo. Radnička omladina, djaci, studenti…bili su plodno tlo iz kojega su se regrutovali novi ljubitelji golubova.

Potražnja za golubovima je bila ogromna, a kako je ponuda bila slaba nisu se birali načini, kako doći do dobrih ćubana- letača. Vatali su  ih, krali, preprodavali, pa i na silu sa milicijom oduzimali!  Beogradske pijace su bile izuzetno posećene, a svaka je imala svoje „Golubarsko ćoše“.

Tako je na Kalenića pijaci to bio  ugao Njegoševe i  Nevesinjske, tamo gde su sada cvećare. Na Bajlonovoj se mesto više puta menjalo, zbog tramvaske stanice, a i gužvi koje su golubari pravili, milicija ih je premeštala sa jednog na drugi kraj pijace.

U to poratno vreme, vreme diktature proleterijata, vlast se plašila svakog okupljanja više od 3-4 čoveka, te je milicija pomno pazila, legitimisala, privodila pa i pendrecima rasterivala grupe golubara.  No, kako im to nije smetalo, vremenom će golubari „odneti pobedu“ a i milicija će uvideti, da su „bezopasni zaludjenici za  golubovima“.

Tada su naj poznatiji  trgovci golubovim bili
Julkica, Boža „bakalin“ i još par njih čijih se imena ne sećam. Nije bilo dana na Kalenić pijaci da Julkica i Boža ne postave svoje gajbe, kaveze i krletke pune uvek nekim novim golubovima. Nedeljom je tu bio „Vašar“ osim ovih preprodavaca, dolazilo je na desetine, pa i stotine golubara, koji su „iz ruku“ ili u gajbama, prodavali svoje ili povatane golubove, a kupaca je bilo barem još toliko. Posebno su dolazila deca od  8-10-12 godina, jer se jedino tu mogao naći golub i za njihov dzep.

To ludovanje za golubovima je bilo razumljivo, jer nikakve zabave nije bilo, radio je držao propagandna predavanja, puštao marševe i ozbiljnu muziku, TV-a nije bilo, karte za bioskop se nisu mogle kupiti,  jer su deljene preko sindikata, a i kada ih je bilo na blagajni, redovi su bili toliki da se čekalo, često i cele noći.

Tada su  prvi biznismeni bili „Tapkaroši“- preprodavci karata, a kupovati kod njih bilo je jako skupo  i opasno, jer bi Vas milicija pokupila zajedno sa njima.  Igranke su održavane Subotom uveče i tu su mogli ući samo članovi Kulturno umetničkih društava, Agenti, Doušnici, Poznati KP- likovi i oni koji imaju karte, tako da mi mladji tamo nismo imali šta da tražimo.

Ostale su fudbalske utakmice Nedeljom, e tu smo se učili prevarama,  jer su karte bile skupe, te smo uzimali odbačene „talone“ i dovikivanjem sa onima unutra dobijali poništenu kartu, te se tu na kolenima guma-arabikom to lepilo i još tako vlažnom kartom išlo na ulaz, gde smo u većini slučajeva uspevali da prodjemo,  a „cepadzijama“ su ruke toliko bile ulepljene da nisu mogli karte da vrate posetiocu.

Kada se to sve sagleda, nije ni čudo što je golubarenje bila naj rasprostranjenija zabava- hobi ili sport, a Veselo veče  na Radio Beogradu, praznilo ulice.

U to vreme Ja, moj brat, komšije i mnogo…mnogo dece iz kraja razmenjivali smo očupane golubove i pravili prve golubarnike, neki od dasaka, drugi prepravljali pilićarnike, a Ja recimo, od „Unrinog“ voskiranog kartonskog velikog paketa!
Iako o golubovima ništa nismo znali, gledali smo kroz ograde golubarnike starih golubara, nudili se da očistimo ćumez i dvorište, samo da nas puste da gledamo golubove i slušamo priče.

Tada smo prvi put čuli za golubove Andre Bihela i Slavka Vasiljevića.  Pričalo se i o drugima, recimo  Stolarevi,  Kapetanovi, Prletovi, Misirčevi… ali,

Bihelovi…! Bihelovi Bozovi, Bihelovi Arapi…! ma svaki Boz, da bi se prodao bio je „Bihelov Boz“! svaki markantniji Arap, bio je „Bihelov Arap“.

Sa druge strane, svi „Šarci“… bili su Šarci Slavka Vasiljevića, svi Beazi,  bili su Laze „Pačeta“… te priče su prodavale golubove, ma da je u njima bilo i dosta istine.  Pred rat, pa i posle rata, to su bili naj bolji  letači, te  se za njima jurilo, a cena im je bila basno-slovna!

Znalo se da su Beloglavi Mavjani uglavnom  soj Vasiljevićih letača, da su beli, zeleni i flekavi Bozovi Andrini naj bolji letači, da su „masni“ Arapi Bihelov soj, da su Beazi i krupni Karudijani,  Lazini letači…i t.d.
Mladji  odgajivači Beogradskih – Srpskih visokoletača danas ne znaju, da je većina njihovih letača, baš poreklom od ovih poratnih starih odgajivača, te da se još jedino po bojama, dezenu i tipu mogu prepoznati.

Zato sam smatrao potrebnim, da ih pribljižim današnjim, a i budućim odgajivačima, kako bi lakše dali odgovore na pitanja koja ih muče, kako bi bolje upoznali svoje golubove, ali i da se ne zaborave.

Mike Tyson sa svojim ljubimcima

Strastveni golubar i bogataš iz Kine kupio je na online aukciji goluba za trke, a da ga je silno želio u svojoj kolekciji govori podatak da je za njega izdvojio rekordnih 250.000 eura.
Kupac Hu Zhen Yu, vlasnik najvećeg brodogradilišta u Kini, želi se fokusirati na sve popularnije trke za golubove, a prošle godine je sponzorirao jednu trku u kojoj je pobjednik kući odnio nevjerovatnih 835 hiljada eura.
Najveća suma koju je neko do sada izdvojio za jednu trkaću pticu bila je 170.000 eura.
Trke golubova su stoljećima star hobi koji je popularan među bogatašima u Engleskoj, Belgiji, Holandiji i Njemačkoj, a u posljednje vrijeme i u Kini.
The Sun piše da je golub kraljice Elizabete jedne prilike pobijedio onog boksačke legende Mikea Tysona u utrci vrijednoj nekoliko miliona eura koja je održana u Južnoj Africi.

Sava Maksimović – Zemun

Šilera i Toni Fajdea. Svi oni imaju veoma lepe golubarnike i još lepše golubove. Obično imaju po 8 do 10 pari u priplodu. Od njih trojice najduže smo se zadržali kod Šilera. On ima vrlo prostrane boksove u priplodu za svaki par golubova. Ispred tih boksova nalazi se veliki trem. On je najbolji takmičar a njegovi tipleri su iz loze „Gordon Hjuz“.
Rastali smo se od njih i nastavili put u Holandiju u posetu N.Krefmajeru.
Kada smo stigli kod Krefmajera, tri mužjaka letela su trening. Spremao je jato za „Najduži dan“. Imao je svega četiri mužjaka. Jedan je ostao u boksu, i leti u treningu sam da bi pratio ekipu i eventualno mogao da zameni nekog iz ekipe. Krefmajer je tada u priplodu imao pet pari tiplera, četiri takmičara, nekoliko mladih i pet dropera. Ukupno 25-30 golubova, a tada je bio prvak kontinenta (naravno, bez Engleza). Njegovi tipleri su tada bili uglavnom u crvenoj boji.
Posle posete Krefmajeru, trajektom smo prešli Lamanš i iskrcali se u Doveru. Sada vozim levom stranom. Na putu za Bristol prošli smo kroz London oko 10 časova. Tada je najveća saobraćajna gužva. U Bristolu čekao nas je Džon Kalen, on je tada bio sekretar NTU.
Kod Kalena smo ostali nedelju dana. To smo iskoristili da posmatramo njegove treninge. Mi smo sa Kalenom obilazili golubare, posmatrali treninge i „učili“ kako treba hraniti golubove takmičare kao i priplod. Džon Kalen ima lozu tiplera „Džos Dejvis“. To je veoma priznata loza tiplera. On je sarađivao sa poznatim i uspešnim tiplerašima kao što su Sem Bilingem i Džim Vestikost. Ova loza tiplera odlikuje se odličnim letom, dobrim zdravljem i dobrom operjanošću.
Kalen nas je vozio u Birmingem da posetimo Pola Bovdena i Džek Bodena.
Kod Pola Bovdena smo stigli ujutro i proveli pre podne u prijatnom razgovoru. Pol ima lozu „Boden“ tiplera koji spadaju među najbolje u svetu. Pol ima najlepši golubarnik sa boksovima za matično jato, pojedinačnim boksovima za takmičare i grupnim boksovima za mlade. “Droperi“ su u drugom delu golubarnika. Ima ih oko 25-30 komada. Ispred golubarnika nalazi se kupatilo od betona za „dropere“. Posle ručka krenuli smo svi zajedno kod Bodena. Boden je tada bio stariji čovek, što bi mi rekli „deda“. Kada smo stigli kod Džek Bodena (koji je do tada bio dva puta prvak sveta sa rezultatima 20.20 i 20.40 sati) letelo je jato mladih. Leteli su lepo i veoma visoko. Pitao sam Bodena da li su na dijetalnoj hrani i kako onda tako visoko lete. Odgovorio mi je da je malo pojačao hranu da lepše lete jer smo mi javili da ćemo doći.
Kada sam video njegov golubarnik imao sam utisak da je sagrađen pre 50 godina od starih dasaka i ako uđemo nas nekoliko da će se srušiti. U golubarniku sa leve strane nalaze se boksovi za priplod a sa desne strane na ekserima visi 10-15 merica razne veličine koje služe za doziranje hrane.
Kada sam video njegove golubove, zaboravio sam na stari golubarnik. Do tada nisam video lepše tiplere, a verovatno ni bolje letače. Malo je vremena i mesta da se opišu ti golubovi koji su do tada leteli dva svetska rekorda.
Pol Bovden nam je ispričao jednu zanimljivu anegdotu vezanu za prvi rekord 20.20 sati.
“Tada je Boden hteo da leti 19-20 sati. Pošto je Boden navikao da posle ručka malo odmori, otišao je da odspava. Mi smo videli da golubovi još sveže lete i da mogu da lete više od 19-20, pa smo se dogovorili da vratimo sat u nazad, 60 minuta a da ne govorimo Bodenu. Kada je Boden prekinuo let svi smo skočili i čestitali mu svetski rekord. On se našao u čudu, a onda smo mu rekli da smo vratili sat i da su njegovi golubovi umesto 19.20 leteli 20.20. Naljutio se zbog toga i hteo da poništi rezultat“.
Pol kaže da je Boden kao mladić bio vrlo prgav i nije trebalo mnogo da se potuče sa nekim. Boden je po zanimanju bio berberin. Ispričaću Vam još jednu anegdotu.
Moj kum, isto tipleraš, Zeković Miodrag – „Mićola“, je po zanimanju berberin – „brica“. Kada sam mu po povratku u Zemun pričao o Bodenu, i njegovom svetskom rekordu odgovorio mi je „Eto vidiš, i kod njih je „brica“ najbolji!“.
Složićete se, vrlo duhovita opaska.

Dakle, prvo će se pariti rođaci, a onda će se ukrstiti golubovi dobijeni od sparenih rođaka i to od dva različita porekla. Kod takvih ukrštanja dobijaju se sa mnogo većom verovatnoćom, zaista uspešni letači nego iz bilo kog drugog parenja. Zašto je to tako? Objašnjenje za ovu uspešno primenjenu činjenicu kod golubova leži u tajni HETEROZIS EFEKTA.

Heterozis deluje tako da snaga dece znatno prevazilazi roditeljsku. Na dejstvu heterozisa bazira se, na primer, neverovatan kapacitet nosivosti kod takozvanih
hibridnih kokošaka. U odgajanju takvih kokošaka ide se prvo putem parenja najbližih rođaka. Upariće se braća sa svojim sestrama, i to ne samo jednom, već najmanje dva puta tj. mladi dobijeni od prvog parenja, brat i sestra upariće se i iduće godine.
Tako nastali pilići, dakle, imaju samo dva preroditelja od normalno osam mogućih. Jedan takav produkt – brat + sestra, pretpostavimo da je to petao, sastaviće se sa kokoškama dobijenim iz nekog drugog dvojnog sparivanja. Kokoši dobijene iz takvog ukrštanja dveju stranih linija iz rođačkih parenja, nazivaju se HIBRIDIMA, pošto su dobijene ukrštanjem (ukrštanje se stručno naziva hibridiziranje).
Kao posledica heterozisa ovi hibridi mnogo prevazilaze kapacitet u nošenju od početnih životinja. Dakle, na početku je bilo parenje bliskih rođaka, a tek onda je došlo ukrštanje.  Samo planska primena obe metode može doneti uspeh, tačnije rečeno – povećanje kapaciteta, jer ove hibridne životinje koje ostvaruju basnoslovne rezultate kao nosilje, nisu podesni za odgajanje.
Dejstvo heterozisa odražava se samo u rasplodu od prvog ukrštanja. Kokoši odgajane od hibrida bile bi loše nosilje. HIBRIDI su, dakle, životinje samo za upotrebnu svrhu, a ne za rasplod.To važi za kokoške, a to važi, u principu i za golubove, kvalitetne letače.

Mađarski naučnik (istraživač naslednih osobina) i jedan od najpoznatijih mađarskih odgajivača golubova pismonoša Anker, izjavio je kako odgaja svoje kvalitetne golubove primenjujući heterozis.
Anker nije izabrao sparivanje brat + sestra,već je vršio parenje između oca + kćeri, odnosno majke + sina. Anker pari jednog kvalitetnog goluba sa njegovom ćerkom i naredne godine ponovo sparuje sa ćerkom dobijenom iz tog parenja, što znači da je ona tom golubu istovremeno i ćerka i unuka. Dvojno dobijene ptice od tog goluba metodom sparivanja rođaka, ukrštaju se sada sa nekim drugim kvalitetnim golubovima dobijenim na isti način, kao produkt sparivanja rođaka. Ovi ukršteni parovi su roditelji svojih velikih asova, svojih hibridnih asova. Mnogi odgajivači će se zbuniti ako pri izboru svojih golubova za uzgoj neće moći uzeti u obzir onaj produkt sparivanja rođaka koji ostavlja najbolji spoljni utisak. Jer kako su iskustva Ankera pokazala, upravo u ovim drugim golubovima sa najjače izražene one osobine koje se traže od golubova za odgajanje, a to su unutrašnje nasledne osobine kao što su istrajnost i borbenost u letu.

Mnogi iskusni belgijski odgajivači pismonoša drže se sličnog principa i koriste heterozis efekat a da to sami i ne znaju. Sa naročitom ljubavlju oni kupuju golubove iz manjih golubarnika, za koje znaju da odgajanje vrše godinama po najstrožijoj odgajivačkoj liniji, jer takvi odgajivači nemaju novca da bi stalno dokupljivali dobre golubove. Njihovo jato se većinom bazira na jednom rasnom potomstvu koje je dobijeno na osnovu planskog odgajanja u srodtvu, tj. otac je višestruki deda i pradeda svih njegovih potomaka. Iz ukrštanja takvih golubova dobijaju se veličanstveni letači (asovi), a mali odgajivači su, ne znajući, pripomogli u tome.

Šta se može iz svega ovoga naučiti i koristiti za sopstveno odgajanje?

1.Polazna tačka za svako uspešno odgajanje mora da bude borbenost i izdržljivost u letu. Na početku jednog odgajivačkog puta koji obećava uspeh stoje oprobani golubovi.

2.Ako se želi vršiti parenje rođaka da bi se kasnije prilikom ukrštanja koristio heterozis efekat,onda treba poći od kvalitetnih golubova dobijenih parenjem rođaka(iz srodstva).

3.Sparite vaša 2 do 3 goluba sa najboljim letačkim rezultatima, a koje ste dobili iz različitih porodica, sa njihovom najuspešnijom decom (povratno parenje), ali možete sastaviti i dva uspešna goluba koji su brat i sestra.

4.Povratno uparite jednog mladog goluba sa uspešnim letom, neki put sa početnim golubom u sledećoj godini. Ako ste uparili brat+sestra najboljeg kvaliteta sa prvom generacijom dobijenom parenjem rođaka.

5.Ukrstite sada golubove iz druge generacije rođačkog parenja međusobno, naravno, svaki put iz različitih porodica. Takvi golubovi više nisu za letenje, već su za golubarnik, za odgajanje podmlatka, gde će se oni preko godine pobrinuti za potomke koji će imati uspešne letove.

Sava Maksimović – Zemun 011-2619-448 062-96505-67

Detalji sa podizanja slave i sečenja slavskog kolača

Drago nam je da prvi ovogodišnji bilten možemo započeti  veoma lepim vestima iz Saveza Srbije.
Posle teške, ali uspešne takmičarske 2011.  godine, sa puno turbulencija oko statusa  Saveza, ovu 2012. počeli smo prelepom  centralnom proslavom golubarske slave „Bogojavljenja“ .

Po blagoslovu  blaženopočivšeg Patrijarha srpskog gospodina Pavla,  od 1998. godine Golubarski  Savez Srbije tradicionalno slavi 19. januar “Bogojavljenje” .

I ove godine, Savez, sa novim rukovotstvom predvođenim gospodinom Trifunović Draganom,  nastavio je tu praksu. Odlučeno je da se proslava održi u Beogradu, u maloj  sali restorana  “Vidovdan”, kako bi se mogli smestiti  svi gosti.
Ovogodišnji domaćin slave , bio je gospodin Nikolić Radoslav iz Opštinskog Saveza Zvezdare, a kompletne troškove proslave dobrovoljno je snosio

deo članstva Saveza svojim prilozima, tako da za ovo druženje nisu trošene pare iz kase Saveza, kako je to ranije bila praksa.

Savez se posebno zahvaljuje delegaciji iz Opštinskog Saveza Čačka , koja je u  Savez  donela  na poklon ikonu „Bogojavljenje“, krst u duborezu, kandilo i sat sa izrezbarenim srpskim visokoletačem u natpisom „Savez Srbije“.

Ikona "Bogojavljenje" i krst, poklon Opštinskog Saveza Čačak

Okupljanje je počelo oko 11 časova , a u 12 časova se pristupilo svečanom  sečenju kolača i  podizanju slave.

Detalji sa podizanja slave i sečenja slavskog kolača

Prilikom  sečenja kolača  sveštenik  se propisno namučio  jer je bio prečnika skoro 1 metar.

Odmah nakon toga, predsednik Saveza gospodin Trifunović Dragan, održao je prigonu zdravicu gostima, poželevši srećnu slavu svim golubarima  u Srbiji ali i u celom svetu.

Poželeo je takođe da se slava slavi još dugo godina, puno dobrih rezultata, ali pre svega druženje i međusobno poštovanje  svih golubara, jer je ovo hobi koji prvenstveno treba da nas spaja.

Gosti iz opštinskih Saveza S.Palanka , Sopot, Smederevo, Savski Venac, Rakovica, Čukarica , Grocka, Mladenovac

Slavi je ove godine prisustvovalo preko 70 gostiju, većim delom iz Beograda, ali i iz Čačka, Kruševca, Smedereva, Smederevske Palanke, Sopota, Mladenovca i drugih delova Srbije.

Posebno raduje što je ovakav skup protekao u fer i korektnoj atmosveri i što je na prvom mestu bilo međusobno druženje golubara.

Bilo bi lepo da se ovakvi skupovi , nevezano za povode, češće održavaju širom Srbije.

Deo svečanosti je zabeležen fotoaparatom tehničkog sekretara Saveza, te fotografije možete pogledati na kraju vesti u fotogaleriji.

Presednici opštinskih saveza Zemuna, Rakovice i Čačaka, Radulović Ivan, Ugrinić Saša i Kaladžić Milivoje.

Naravno, u međusobnoj priči golubara, najviše se razgovaralo o sledećoj takmičarskoj sezoni – neki su se hvalili, neki “pretili” dvocifrenim rezultatima, a pala je i po koja opklada.

Ko će biti u pravu, a ko je preterao, najbolje će nam pokazati sezona koja dolazi.

Raduju nas i informacije koje smo dobijali sa terena, a koje govore da Savezu prilazi sve veći broj udruženja i članova, pa očekujemo da će se članstvo u narednom periodu  uvećati, a konkurencija u takmičenjima povećati.

Svečani skup se završio oko 16 časova, a članstvo se razišlo s željom da nas na sledećoj slavi, dogodine, bude još više.
Predsednik Saveza
Trifunović Dragan

Deo atmosfere sa slave

Blagajnik Beograda Vlajić Zoran, Predsednik takmičarske Beograda Milić ivan, Teh. Sekretar Saveza Jovović Nikola, presednik Zemuna Radulović Ivan i predsednik Čačaka Kalajdžić Milivoje.

Deo atmosfere sa slave

Gosti iz Opštinskog Saveza Zemuna

Slavski kolač