Prednost posebne ishrane i način treniranja su veoma važni jer se postižu vrhunski letovi u određeno vreme koje nama odgovara,a to je sam dan utakmice .Tačno je da pojedini golubovi postižu fantastične letove i bez ikakvog treninga sa minimalnom količinom hrane, ali to su izuzetci i na to se ne možemo osloniti.

Najvažnije je da se golubovi planski hrane, pravilno treniraju i to sve uz prisustvo „dropera“ jer oni vrhunac snage postignu, takoreći, određenog dana, a ishrana i trening se podešavaju za taj dan.

Mišljanja oko boksiranja golubova takmičara su podeljena. Neki takmičari su protiv boksova i pripremaju ih van boksova, dok su neki pristalice boksiranja. Lično mislim da golubove
treba staviti ili svakog posebno u boks, ili u jedan veći boks celo jato.

Prednosti su u svakom slučaju na strani pojedinačnih boksova jer tu imamo punu kontrolu i što se tiče hrane, kao i zdravlja golubova. Golubove treba svaki dan kontrolisati da ne dođe do jakog mršavljenja i telesne lakoće. Takvog goluba treba isključiti iz jata. Početnik će najbolje uraditi ako golubovima da solidnu telesnu kondiciju i dresuru.

Golubovi takmičari treba da su temperamentni, ali ne sa dovoljno razvijenom muskulaturom. Perje treba da je zategnuto, izmet suv i krečnjav, oči svetle a nozdrve bele-napuderisane.

Golubovi se u treningu puštaju na letenje svaki treći dan, a hrana treba da se sastoji od ječma-pivarca, pšenice i  darija, koji  je po sastavu sličan prosu, tako da ga proso u potpunosti može zameniti. Ova hrana sadrži ugljene hidrate koji ne goje goluba, čine ga sitim i stvaraju kod goluba fine vlaknaste mišiće, Ako je potrebno hrana može da se pojača. To mora da vidi svaki takmičar.

SVAKI TAKMIČAR MORA DA PRONAĐE MINIMUM HRANE KOJI ODGOVARA NJEGOVIM GOLUBOVIMA DA U TRENINGU LETE ISPRAVNO A DA SE NE UGOJE.

Pošto treba da pripremimo golubove za određeni termin počinjemo sa treningom 45 dana pre  utakmice.

Od rase samog goluba zavisi koliko mu je dana dovoljno za pripremu i ostvarivanje vrhunske kondicije. Kod nekih golubova se to postigne za 5 do 7 dana, a kod nekih za 3 do 4 dana. Gotovo je sigurno da većina golubova vrhunsku kondiciju postižu za 5 do 7 dana. Veoma je važno da golubovi u predtreningu neki put dobiju onu hranu koju će dobijati zadnjih dana pred utakmicu kako se ne bi desilo da zbog nepoznavanja hranu odbiju.

Kada se sa dijetalne hrane prelazi na drugu vrstu hrane potrebno je u vodu za piće staviti  Karls-Badsku so i to jednu supenu kašiku na ¾ litra vode.

Karls-Badska so se daje golubovima da ne poremete varenje kada počnu da uzimaju drugu vrstu hrane i da se i poslednji ostaci ječma odstrane. Obično hrana u organima za varenje kod golubova posle uzimanja ostaje 12 do 14 sati, dok se kao izmet ne izbaci.

Pošto su golubovi leteli  svaki treći dan i jeli kao što je napred izneto, oni će posle 10 do 12 treninga moći da lete 5 do 7 sati. Znači, može da se počne izgrađivanje za utakmicu. Sada dolazi do promene hrane.

Razgovarao sam sa Starčević Duškom iz Šida koji je u takmičenju Saveza Vojvodine ostvario „engleski rezultat“ i rekord STSV – 21 sat i 01 minut.

Duško kaže: “Moji golubovi u treningu lete na dijetalnoj hrani  koju pravim sam i najsličnija je Somborskoj dijetalnoj hrani. Na početku treninga lete tri do četiri sata a nekoliko treninga pred utakmicu lete deset do dvanaest sati. Poslednji trening traje nešto kraće,odnosno osam sati.

U početku noćni let traje oko dva sata a kasnije lete noću i do šest sati. Posle poslednjeg treninga moji golubovi imaju pet dana odmora. Sada jedu punu hranu a ona se sastoji od mešavine hrane firme Versele-Laga.“

Duško meri svakog goluba iz takmičarskog jata i u odnosu na težinu povećava ili smanjuje hranu. Od preparata, odnosno stimulativnih sredstava daje Fortalit, Omniform i Karmine.

Napominje da je veoma bitno da je matično jato sastavljeno od vlastitih, proverenih letača i koje vlasnik mora dobro poznavati. Svi golubovi koji su u matičnom jatu leteli  su kod Duška za utakmicu  i ostvarili odlične rezultate.

Sava Maksimović-Zemun
Tel. 011/2619-448

Dodela pehara predsednika Saveza Srbije šampionu 1985. J. Martinoviću

Piše: J. Martinović – Martin
Živeo je i držao golubove u Hađži Prodanovoj ulici. Bio je izuzetno cenjen od starih golubara kao veliki poznavaoc naših golubova i tvorac možda najboljeg soja naših starih visokoletača. Mnogi su se hvalili da drže golubove, porekla Mirka Njemeca.
Poreklom Česi, njegovi su preko Mađarske doselili u Beograd još 1710 godine kada su ga držali Austrijanci. Navodno, radili su u nekom rudniku kod Avale, da bi se kasnije prebacili na “Fišeklijski zanat”.
Mirkov otac je imao golubove još dok su živeli u staroj kući koju su kupili od Poturice, tamo kod Varoš kapije. Mirko je još kao dečak ostao bez oca, te sav teret radnje je  pao na njega.
Po oslobođenju Beograda, posao mu krenu dobro, te postade jedan od imućnijih zanatlija.
Očeve golubove je ljubomorno čuvao, a sa ozbiljnim golubarenjem je otpočeo tek kad je sagradio kuću i preselio u Hadži Prođanovu ulicu.
Tada je bio već domaćin, te je imao dosta slobodnog vremen, pa su mu golubovi bili glavna preokupacija. Iako se uglavnom družio sa imućnim golubarima, kod njega je i sirotinja bila primana, a često im je poklanjao po neko mlado.
Kada je napustio posao, povuko se u miran život, a golubovi su mu bili jedina preokupacija. Prema jednom zapisu gosn. Đ. Đorđevića, Mirko je rođen 1828. godine u Beogradu, a preminuo je u dubokoj starosti pored svojih golubova 1912. g.

Njegove najbolje golubove odgajao je Kolaković, poznati beogradski trgovac i golubar.
Posle Mirkove smrti, dugo se pričalo o njegovim letačima, a mnogi su se hvalili da imaju čiste Mirkove golubove.

Najpoznatiji su bili, njegovi “brkati” čapari, mada je, kao jedan od retkih, imao i izuzetno lepe širokoćube mavjane. Zbog tih mavjana, bio je često kritikovan, jer tu boju golubari nisu cenili, s obzirom da podseća na divljeg goluba. Možda je zato Mirko, vremenom i sparivanjem, umesto mavjana izvodio silbere – srebrane mavjane sa šiljatom ćubom.

Nas danas interesuje kakvi su bili Mirkovi golubovi?

Prema pisanju gosn. Đoke Đorđevića, to su bili golubovi najsličniji

starim Ilirskim, on piše: “Onako krupni i kljunati, izvijenog vrata koji se presijava u duginim bojama, neodoljivo su me podsećali na Ilirske golubove koje sam viđao po Austriji i Nemačkoj. Mirkovi beli mavjani, što ih “Švabe” zovu “Silver” su, i po boji, i po izgledu, baš ti Ilirski golubovi.

U to me je uverio i jedan Englez saradnik Ser Evansa, koji je baš Mirkove bele mavjane odneo za London. Slažem se sa primedbom  da i kod drugih beogradskih golubara ima takvih primeraka, ali ovi kod Mirka, odskaču kako izgledom, tako i po letačkim sposobnostima, mada se meni lično ne sviđa njihova izrazito šiljata ćuba.

Prof. Brana Todorović je pisao:
“Mirkovi golubovi su bili krupni i izuzetno lepi. I dok su čapari i mavjani imali široke i kocka ćube, dotle je beazima, belim mavjanima i naudijanima ćuba bila šiljata. Pojedini primerci su vukli krila i, kao po pravilu, imali 14-15 pera u repu, a ćubu široku i jaku. Takvi golubovi se u nas zovu “Misirci” i veruje se da su u davna vremena doneti iz Misira – Egipta. Tih misiraca je bilo i kod drugih odgajivača, ali ovi Mirkovi su odudarali svojom lepotom.Čapari su imali “brkove” a po neki i male “gaće” na nogama, pa smo ih zvali “brkati” i “gaćasti” te su se i po tome razlikovali od većine golubova.
Mirkovi golubovi su bili “teški” te je on imao muke da ih potera da lete. Obično ih je nosio u dno bašte i otud “bacao” u vis, uz to je imao i dugu motku sa krpom na vrhu, pa je i to često bilo nedovoljno. Međutim, kada jednom polete, idu visoko i lete dugo, duže od svih drugih golubova.”
Meni su najlepsi bili njegovi čapari, jer su svi imali skoro istu šaru.
Tamna boja je išla od krila, do “brkova” a jedan veliki mur se nalazio na vrh glave. Uz dugačak kljun i lepu ćubu, ta šara se uklapala u njinu izrazitu dužinu. To moje mišljenje delila je većina golubara, pa su mu te golubove i najviše tražili”.

O poreklu Mirkovih golubova, kolale su dve verzije. Po jednoj, kada je Mirkov otac kupio kuću, kod Varoš kapije od nekog Poturice, tamo su bili i ti golubovi. Posle ih je on sredio i sortirao, te napravio neki svoj kalup.

Po drugoj verziji, koju je zastupao Kolaković-trgovac, inače odgajivač Mirkovih golubova, to su golubovi porekla starog Pele-samardžije. Još dok su Mirkovi preci radili kao rudarski stručnjaci u nekom rudniku pod Avalom, tamo su kod jednog seljaka zatekli golubove. Mirkov otac se kao dete zaljubi u te golubove, te kad su prešli u Beograd, on sa sobom ponese dva para tih golubova i tako počne sa golubarenjem. Kasnije, kada ga je interesovalo poreklo, sazna od tog seljaka da su to pokrađeni “varoški golubovi” iz Beograda, te da ih je nabavio iz Peline kožare.
Mnogi beogradski golubari su imali po nekog Mirkovog goluba, a Kolaković je uglavnom držao te golubove.
Posle Mirkove smrti 1912 god. preostale golubove su otkupili, Mane “Šepa” i Jela “Alapača” oboje iz Stiske ulice.

Iza Mirka, osim dobrih golubova, ostala je i jedna anegdota, iz koje se vidi golubarska atmosfera tadašnjeg Beograda. Preneću je onako kako mi je ispričao gosn. Joca Naumović, a njemu neko… nekada… negde… Naravno, uz moju stilizaciju i autorstvo.

ANEGDOTA IZ GOLUBARSKOG BEOGRADA KRAJEM XIX VEKA
(Iz života Mirka Njemeca)

“Jedne godine, nameri se Kolaković na Mirkovo jato. Iako je već imao te golubove, oće još i to baš to jato. Sramota ga da traži letače, pa ko svaki trgovac, odluči se na “kocku”.
Počne jos u proleće da izaziva Mirka, kako mu golubovi nemaju “dužinu” , pa kako lete nisko, te ne jate se i sve najgore o tom jatu.
Naljuti se Mirko, te padne opklada, a pod uslovima koje postavi Kolaković, male je šanse imao da pobedi. Trebalo je da pusti jato u 6,00 sati izjutra, te da mu bar jedan preleti ručak – podne.
E, za to se uvati Mirko, ne bi li nadmudrio Kolakovića. Ako pobedi Mirko, Kolaković će mu okopati celu baštu i zalivati povrće sve do berbe, a ako izgubi, Kolaković nosi celo jato
Utakmica će se održati prve lepe nedelje posle Vidovdana, a ručak- pečeno jagnje, sa mladi krompirići, salata, vruća pogača i smederevsko belo, daje Kolaković.
Osvane i taj dan. Stari Mirko se uprpio, čisti metlom dvorište i čeka Kolakovića, pa za sebe šapuće: “Će da lete, će da lete…” a i sam sumnja u to što priča.
U tom stiže Kolaković, a sa njim i drugi viđeni golubari, razgalamili se, ko na svadbu da idu.
-E, ti Kolakoviću udario na sve talambase, samo što još i muziku nisi poveo! Gde ti je jagnje?, kao  ljuti se Mirko, onako nervozan.
-Za jagnje ne brini, peče se kod Naceta u furunu, no ajde puštaj te tvoje “dorate” da vidimo šta znaju, odgovara mu veselo Kolaković.
-Kakvo ti je to jagnje, kad ga “u pleh pečeš”. Na ražanj ima da ga nosiš svi da ga vide, e onda ću ja da puštam golubove, kao ljuti se Mirko, tražeći začkoljicu.
-Ajde Mirko puštaj golubove, ne oteži… prolazi vreme, kroz smeh će Kolaković. I njega uhvatila nervoza, šta znaš, dobro jato… gledo ih je lete svi ko jedan, pući će bruka izgubiće, pa da Mirku rilja baštu i zaliva paradajz i papriku… Neka ledena grudva ispunila mu grudi, te bi i sretan bio da Mirko odustane.
Iz razmišljanja ga trgnu klepet krila, to Mirko pušta golubove, a oni se šetaju po krovu i guču, ko da im ni na kraj pameti nije da lete.
Dok se Mirko odgega do ograde, da uzme veliku motku sa krpom na vrhu, jedan mavjan ulete kroz rupu u golubarnik.
-Ej Mirko, mavjan ode unutra, povikaše prisutni.
“Uplašio se opklade, pa beži …” potsmehuju mu se neki.
Mirko besan “ulete” u golubarnik i otud iz sve snage izbaci mavjana, te ovaj ne dodirnu krov no šmugnu uplašen, niz baštu preko drveća. To ga još više razbesni, te udari motkom po krovu, a crep otskoči i umalo se ne razbi. Prisutni se ućutali, a jedva smeh uzdržavaju.

Mirko psuje i ljut motkom šara po krovu, a čapari potskakuju, kao da će motku da preskoče, jadan uteče iza odžaka, te Mirko besan, baci onu motku na krov. Puče crep i golubovi poleteše na sve strane. U povratku stigoše mavjana i jato se polako prikupi. Publika digla glave i netremice studira svaki njin pokret. “Lepo, lepo bogami, vezali se svi ko jedan”… mrmlja Mića Miljković, poznati beogradski kafedžija i golubar.

Dan lep, tih, a od Hadži Popovca se diglo sunce, milina jedna. Pet čapara, jedan beaz i mavjan… grupisali se u jato, koje se povremeno rastegne, pa opet prikupi i polako penje. “Evo ih, idu ka suncu… penju se, biće danas dobrog leta” stručno konstatuje neko. I Mirko tako misli, ali ćuti i nateže čibuk.
Kolakoviću milo, pa i on ima te golubove, ali nek’ lete do deset i nek’ onda siđu ovako jatno svi, pa da ih nosi. Ne daj bože da se pocepaju, onda će sigurno neki da “zakači” i ode opklada…
Jato onako grupno ide sve višlje, te ih je već teško pratiti, bije sunce u oči. Neki posedaše na klupe i počeše nevezane priče.
Mirkova rođaka, donese veliki poslužavnik sa slatkom i ladnom vodom te ga spusti na baštenski sto… “Služite se”, progunđa i ode.
“Eno ih, jedva se vide, eno… sad udjoše u beli oblak…”
“A, sad ih vidim… dobro se drže”.
“Bogami, Kolakoviću spremaj kantu i ašov…”
“Ma šta je ljudi… još je rano, ja nisam tvrdio da ne lete, no samo da ne preleću podne…” brani se Kolaković.
Na sto stiže kafa i flaša ladne rakije. “Služite se… ko će kafu, ko rakiju” nudi ih Mirko.
“Meni ne razdvajaj, ja ću i jedno i drugo”… smeje se Kolaković i seda na klupu. On je ovde ko domaćin, voli ga Mirko, a i on njega, no eto mora da mu “izvuče” još ove i više neće. Šta će njemu, neće u grob da ih nosi. Mavjan, on ga interesuje, on i čaparka brkata, čerka od matorog čapara, što ga prodade đeneralu Ljubi Barjaktareviću, a ne pita prvo njega, oćel on da ga kupi. Nji’ dva da upari, pa da vidi Mirko, kako se pare golubovi, a ne da mu brani da meša boje, no mora, čapar i čapar, mavjan i mavjan…

U tom stiže dečko: “Pita gazda Nace, oćete l’ da Vi jagnje šalje odma iz furune, ili da ga oladi i iseče”.
-Nek ga šalje odma, vruće… ne sečeno… mi ćemo da ga isečemo” povikaše prisutni i Kolaković se složi.
“Ne vide se više, odoše tamo ka igralištu i više ih nevidim, mnogo su visoko…” konstatuje neki mladić.
Mirko skinuo jelek i podvrnuo košulju, pa seo na neki panj…
“U utorak sam ih pušto poslednji put, ali bez čaparke, imala jaje… te može da se desi, da ona prva sleti”.
“Kako su ti leteli”, pita neko.
“Pa, za mene matorog dobro. Mavjan je leteo do podne, a i ovi drugi nisu mnogo zaostali… no Kolaković stalno sumnja, oće da se uveri, sa njegove oči da vidi, pa nek mu bude, eto sad nek gleda“, oteže Mirko i otpi rakiju.
“Auuu… evo ih, to su oni… uuu, mnogo su zanizili…” izveštava onaj dečak što stalno izvija vrat put neba, a i najbolje vidi.
Stvarno, jato od sedam golubova, lepo se vide, jedan beo, pet šarenih i mavjan duz.
Kolaković gleda na sat: “Frtalj do deset, ovi bogami sve niže, evo ih za lo-15 minuta na krovu…”
Upeklo sunce, nešto od vrućine, a više od rakije, Mirko se preznojava. Vidi izgubiće opkladu, mnogo zanizili, evo sad ih i on vidi…
“E, kad ih ja vidim, onda su stvarno zanizili”… kao šali se na svoj račun.
Ma nije trebalo da se kači, sad će da se priča, kako nema više one stare golubove, kako se izvukla krv. Prodavo, davo i eto, ostao bez golubova, a nije tako, to on najbolje zna. Nikad bolje nije imao, ono jeste… i ono jato što je tuko Radovana, kad mu čapar sišo na 9 sati leta, bilo je dobro, ali šta fali ovima i mavjan mu je više put silazio na 9 sati,
no on krio da mu ga ne odnesu… razmišlja Mirko i jede se od muke.
“E… Kolakoviču, evo 10 sati, vreme za ručak. Gde ti je to jagnje, izgubio si opkladu, kod mene se zna, doručak u 6, ručak u 10, a užina…posle podne u dva, jel tako…” obraća se Mirko prisutnima.
“Ti si se kladio da prelete ručak, eto ti oni su preleteli vreme ručaka, a ti što nisi dono jagnje ja nisam kriv…”
Prisutni se dele na dve grupe, jedni bi podržali Mirka, kako bi im skočile šanse da dobiju mlado, a drugi se već smeju i gurkaju oko Kolalkovića.
“Čekaj bre Mirko, nismo na njivi, pa da nam donose ručak… “po ladovini” u 10 sati. Ja i ti smo se kladili…do podne, a zna se kad je podne, ako si se uplašio ti kaži, a nemoj da vrdaš ko seoska mlada…” kroz smeh će Kolaković.
I tako poče Bogami, ozbiljna rasprava, ko je u pravu, a prisutni, već podeljeni krenuše bučno da podržavaju, svaki svog miljenika.
Kada je rasprava bila na vrhuncu, zaškripa kapija i dečaci uneše veliku tepsiju  sa koje se  još pušilo pečeno jagnje.
Svi poskakaše  da naprave mesto za jagnje, a ono miriše, pa posle one rakije… prste da pojedeš.
Na sto se postavlja salata, mladi luk i još vruća pogača…a da evo ga i balon od 10 litra smederevsko belo!
Prinose se stolice, klupe…svi gledaju, da zauzmu što bolje mesto.
I dok su se oni tako muvali oko stola, neko se seti i povika…“Gde su golubovi…”
Stvarno, na nebu, osim jedne lenje rode, ničeg ne beše
Počeše šale: “Otišli u varoš da spavaju”… “Ma kakvi u varoš, tu su oni negde bliže, na neki odžak pali…”
Mirku krivo, ali ih pravda: “Šta oćete, leteli su preko 4 sata, a Vaši nemogu ni toliko…”
Jagnje niko ne gleda, svi krive vratove i gledaju na sve strane nebili ih ugledali.
A onda, neki mladić povika:” Eno ih, jedan beli i jedan duz, eno iza njih 2-3-4-5 šareni, to su oni. Ma eno ih… sad iz plavog ulaze u beli oblak, tamo levo, levo od sunca… kako ne vidite…”
Svi se okrenuli na tu stranu, zaklonili se rukama od sunca i “zevaju”…
“Aaa, evo ih stvarno, to su oni…” dere se neki dugajlija, sa visoko ispruženom rukom put neba…
I stvarno, nađoše Mirkovo jato, koje se ponovo diglo u “veliki vis”.
Počeše diskusije, jedni smatraju, da ih je roda uplašila, te su se zato izdigli tako visoku, drugi pak tvrde, da Mirku stalno tako lete golubovi…popuste, pa se opet “zakucaju”.
Kako su sedali za sto oko pečenog jagnjeta, sve je više njih prihvatilo baš to mišljenje. Ubrzo se začu i pesma, ona naša: “Moj golube…ne sleći mi, na maline…”
Možda taj dan i ta opklada, ne bi ostali u tako svežem sećanju starih golubara i pored vruće jagnjetine i ladnog vina, da Mirkovo jato nije kompletno preletelo podne.
Vrhunac svega  je bio, kada se po sletanju golubova utvrdilo, da je Mirko greškom, umesto mavjana letača, onako na brzinu izbacio njegovo mlado-sina mu, još nenaučenog mavjančića. Godinama se posle pričalo, da je Mirkov mavjančič, onako još nenaučen, leteo uz jato i preleteo podne.
Zbog tog mavjančića, a i lepe jagnjetine, Mirko je oprostio Kolakoviču izgubljenu opkladu, te ovaj nije kopao i zalivao bašču.
Kasnije su i otac i sin, završili kod Kolakoviča u kavezu, a Mirko je opravio kapiju i celu ogradu, kako mu ne bi dečaci preskakali i muvali se oko golubarnika.

Iz ove anegdote se, na čas, može videti atmosfera u Beogradskom golubarstvu  krajem IX i početkom XX veka.
Reklo bi se  da se mnogo toga i danas ponavlja… ljubav prema golubu se ne menja… kroz vreme i prostor.

http://www.youtube.com/watch?v=uBofKBC0G6g

Napomena:

U  subotu posle 12 sati doći će do pojave mestimične lokalne oblačnosti. U noći između nedelje i ponedeljaka povećanje oblačnosti i posle ponoći pojava prvih kiša.
Bez obzira na jugoistočni vetar, uzlazne struje su dobre u svim danima. Temperatura u ponedeljak i utorak na velikim visinama zahlađenje i na nekim lokacijama ispod 10 stepeni.

S poštovanjem,
Milan Stevančević

U četvrtak oblačnost je lokalnog karaktera i prvo će se pojaviti u delovima Zapadne Srbije u posle podnevnim satima a u večernjim satima, proširiće na celu Srbiju  Oblačnost se kreće i negde će stići ranije a negde kanije.

U četvrtak, vetar u prepodnevnim satima jugo-istočni a u  posle podnevnim severo-zapadni i bi će faktor rizika za bezbednost golubova.

U sredu u jutarnjim satima slabe uzgonske struje koje će se tokom dana sve više pojačavati. U četvrtak i petak u toku celog dana snažne uzgonske struje,

 Milan T. Stevančević

Piše: Jovan Martinovic – Martin

Sve je to dovelo do organizovanog  uništavanja domaćih golubova na čitavoj teritoriji okupirane Srbije. Dekret je posebno striktno primenjivan u Beogradu, Smederevu, Kragujevcu, Šapcu, Kraljevu i Nišu, te su ovi gradovi bili opustošeni.  Samo zahvaljujući ogromnoj ljubavi i požrtvovanju pojedinaca i pored pretnji  smrtnom kaznom, sačuvano je

1.000 – 2.000 primeraka u celoj Srbiji.
Najkvalitetnije stare beogradske visokoletače  sačuvao je  Milan Stanisavljević- TIŠLER.  Vojno nesposoban, odmah po izbijanju rata prenosi  većinu golubova  kod rodbine u Krnjevo. Tu je celo vreme rata radeći  po selima kao tišler zaradjivao za sebe i golubove. Nešto malo golubova ostavio je kod kuće na  Čuburi, a o njima  se brinula sestra mu Ljilja.  Igrom slučaj i od tih golubova  je ostalo sačuvano 5-6 komada, a  njihovo skromno potomstvo je završavalo u potaji po komšijskim tavančićima.

„Kada se u oslobodjenom Beogradu pojavio Milan-Tišler sa 15-16 pari čistih starih beogradskih  visokoletača, sjatili su se preživeli golubari da vide „to čudo“… Kupovali su ljudi jaja Milanovih golubova u nadi da će podmetanjem pod Gacure izvesti nešto.  Tolika je jagma bila za te golubove, da nisu mogli da čekaju da se izvedu mladi, a i jeftinije je bilo kupiti jaje no mlado, tako su mnogi silne pare dali za mućkove…“ sećao se tih dana čika Slavko Vasiljević.

Pored Tišlerovih u čitavom Beogradu, ako je bilo još par stotina,  tih čistih beogradskih visokoletača. A i to malo golubova je bilo rastureno sve po 1 do 2  komada, te se na neku kupovinu od njih nije moglo računati. Glad za dobrim golubovima je brzo digla cenu golubu, tako da je par mladih koštao, kao par najboljih konja.

“Na Velikoj pijaci kod Kolarca ovi naši iz Preka su donosili te naše stare golubove, te se tu mogao pronaći i po neki dobar golub, ali uglavnom, bio je to „vašar“.  Mi mladji smo bili prinudjeni  da tamo kupujemo, jer je kod Tišlera bilo skupo. Zato se posle, godinama čistilo naše golubarastvo od tih unetih golubova. Vremenom su se namnožili ti Milanovi golubovi, te se lakše dolazilo do njih…“ pričao mi je čika Pera Miljković, poznatiji kao Pera Zrka.

I Jovan Naumović se seća tog vremena i Tišlerovih golubova, pa kaže: „ Ma, bili su i drugi golubari  aktuelni, ali Milanovi golubovi su bili ispred svih.  Mladi golubari kod njega nisu imali šta da traže, te su išli kod Spase Petrovića – Tičara, kod Iilije Batića, Mileta Lomića, Kićevca, Nikole „Pisara“ Zarije-Mute, Ruvarca…i drugih, koji su sačuvali 1-2 pari, te su kupovali jaja…većinom mućci, te kada nešto izvede čuva ga ko „oči u glavi“.

Tako smo stvarali svoja priplodna jata. Sećam se Laze Pačeta, on je sa Dragišom kupovao kod  Spase na desetine jaja, a misim da je jedva uspeo da  izvede 2 ili 3 goluba“.

Tišler je rodjen, po nekima 1857 g., a sa golubovima se bakćao još kao mladić. Završio je stolarski zanat i zaposlio se u „Duvanskom monopolu“ na Mostaru (Beograd). Tu je ubrzo postao poslovodja  stolarske radionice  u kojoj su se  izradjivali sanduci za cigarete.  Kao ozbiljan golubar pojavio se relativno kasno, tamo 1900 – 03 g. kada se doselio na Čuburu.

Kupio je kuću odmah do kafane  „Srbija“ na „Golubarskoj padini“ kako su beogradski golubari zvali taj kraj.  Na Čuburi je svaka druga kuća imala golubove, te su tu leteli najjači letači, a čuburski golubari su bili najpoznatiji.  Izmedu Stiške ulice i Južnog bulevara  bilo je, 30-40 golubara, nije se znalo koji je bolji od boljega.

“Milan je brzo skrenuo pažnju na  sebe, jer je njegovo jato često nadletalo ostala jata.  Oko njega su držali golubove  mnogi poznati golubari, a najbliži mu je bio Spasa Petrović- Tičar. Ispod Tišlera u kukuruzištu je držao golubove  mladjani Andra Bihel sa braćom Karlom i Ernestom.  Nedaleko su bili Stanko Šnajder, Laza Pače, Toša, Vita Beli, Bora Doktor, Mika Misirac, Djordje Martinović Stolar… sa druge strane su bili Halupka, Domaćinac, Pera Zrka, Dane, Rale… ma bilo ih je na desetine, ma na stotine sve bolji od boljega…a da,  tu je bio i Ilija Batić sa sinom Djokom Batićem i njhovo jato,  poreklom od Batićevog  Barka…bio je to fenomen golub, leteo je bukvalno po ceo dan i davao vrhunsko potomstvo.

Već  tada se Čuburom  jurilo za  Milanovim piletom…“ svi su hteli da uhvate Milanovo mlado, leteli su odlično, ali i bili izuzetno lepi“…seća se Dragiša Filipović.

Kada je 1910 g. radni dan zakonom sveden na 8 sati, a osim Crkvenih uvedeni Državni praznici i godišnji  odmor, bilo je mnogo više slobodnog vremena, a Milan ga je provodio pored golubarnika. Tada su njegovi letači otskočili od svih čuburskih, te se pričalo, da mu golubovi  najbolje lete u celom Beogradu!

Bili su to krupni i snažni golubovi, markantne glave sa jakim nozdrvama. Često su imali opuštena krila i jake repove sa po 14 i 16 pera. Utisak je kvarilo šarenilo boja i dezena, bilo je tu tekira, mavijana, bozova, bakarlija, karudijana, naudica… sve išarano i povezano, te se od tekira mogao izvesti  i bakarlija i boz i…Bog te pita šta sve.

Njegovi savremenici su tvrdili, da su mu Bozovi i Bakarlijani slabiji letači od ostalih. Jedno vreme je imao izuzetno dobre špicaste Tekire… pričalo se da „preleću podne“.
Pred  I-vi Svetski rat, mnogi beogradski golubari su imali po nekog  „Tišlerovog“ goluba, što ukazuje da je bio izuzetno cenjen.

Već ostareli Djoka Djordjević je zapisao: „Milan je golubarčina kakvog nema. Šteta što neće ponekad i starije da posluša, jer bi tako stvorio svoj soj golubova“.

O poreklu Milanovih golubova  kolale su razne priče, a on nikada nije želeo o tome da priča. Ta misterija je još više budila interesovanje za njegove golubove. Po svemu sudeći, bili su to golubovi različitog porekla, a što se manifestovalo šarenilom boja i dezena.

Možda su baš zato Milanu i leteli golubovi.  U to vreme, većina poznatih starih golubara, odgajalo je „svoj soj“ koji je,  ko po pravili  vukao poreklo od starih sojeva golubova.  Nisu unosili golubove, te su bili prinudjeni da ih pare u jakom srodstvu. Milan je znao da ukrsti te stare sojeve i tako dobije vrsne letače.

Kada je 28.VII.1914 g.  Austrougarska objavila  Srbiji rat, „Duvanski monopol“  je na brzinu prebačen u Niš, te su i svi kvalifikovani radnici prešli tamo. Medju njima su bili i vrsni golubari Mata Ruvarac,  Zarije Muta i Milan Tišler.  Već naredne godine Milan odlazi u Krnjevo gde je preneo većinu golubova. Mata Ruvarac i Zarije Muta su ostali u Nišu, a da bi izbegli uništenje svojih golubova pred naletom Austrijanaca i Bugara, razdelili su  ih medju niške golubare.

Kada je Srbija oslobodjena 1918 g. Milan se vraća kući u Beograd i donosi iz Krnjeva petnaest pari starih golubova. To je bila prva prava senzacija, koju je Milan priredio beogradskim golubarima.
Ubrzo potom, po pozivu  odlazi na posao u Niš i tamo nosi 5 ili 6 pari svojih golubova.  Nišlije su već zavolele beogradske golubove, te se Milanovi letači brzo šire po Nišu. Mata Ruvarac i Zarije Muta su uspeli da sačuvaju neke svoje golubove, te je tako došlo do ekspanzije beogradskih letača  širom niške čaršije.

Milana je mučila nostalgija, te se u leto 1920 g. vraća u Beograd i donosi sve svoje golubove iz Niša.  To je bila druga Milanova senzacija, jer je Beograd još uvek bio „gladan“ dobrih golubova.

Spasa Petrović- Tičar se seća: „Kad je Beograd oslobodjen nastalo je nevidjeno slavlje. Zaboravila se glad i beda, porušene kuće i izginula rodbina. U takvom Beogradu jedne večeri doživeo sam možda najveću radost u životu.
Bilo je predveče, kad dotrčaše deca vičući „vrato se čiča Milan…“ Ja  skočim i kod njega kući, a tamo Milan istovara sa nosački kolica dva,  ona pletena sanduka. Izljubismo se, sestra mu Jela  plače i briše Milanu suze. Sedosmo, a  Jela vadi iz onog pletenog sanduka rakiju, sira…i još beše svašta, pa navalimo da proslavimo. Dok sestra ispeče pogaču, okupiše se i golubari, te uz rakiju poče i pesma…ona naša : “Nad Čuburom  jato leti, prošao je već sat peti…deće jato sad da sleti…Kad se pesma završi poče priča, de na Čuburi više nema golubova…te počeše da nabrajaju te ovaj sačuvo 1 onaj 2 … te i mene spomenuše de imam 4-5 goluba od moji stari.

Ja sam  sačuvao  ti moji odlični letači, što sam, moram priznati,  odma  po okupacije sklonio u trnjište i tamo ih odranio.  Bilo je i kod Ilije Batića 2 jel 3 pa kod Jaćimovića starog, na tavan medju divljaci…i da ti ne nabrajam sve.  Kad to ču Milan skoči, te nekako dovuče oni drugi pleteni sanduk uz  trem od golubarnika.  Golubarnik  Jela održavala, ja sam joj ga opravljo, tu držala 3-4 goluba i bio  ko nov. Milan otkova poklopac pa poče da vadi golubove i baca ih u trem, a mi zanemeli   od radoznalosti  i radost.

Prvo što mi pade na pamet.. eto meni  ženka  za mog Lomića Čapara!  Svi poskakali, uvatili se za trem  da ga srušimo… tišina, samo čueš uzdah i mrmor… vidi onog tekira, vidi onu naudicu…
Sutradan se pročulo po varoši da je Milan došo i doneo „pun ćumez golubova“ pa navalili golubari sa svih strana, gledaju i bezecuju mlade, jaja, ženku na parenje… i  šta sve ne čuješ. Milan  se smeška i svima obećava…“ Ma će da bide  za svi,  će bide samo treba pare za ranu, oni vazduh ne jedu no žito i to ono najbolje, neće očinak…“

Već 1922 g. Milanovi golubovi  lete nad Čuburom, a beogradski golubari  se okupljaju i gledaju.  Medju kupcima su najuporniji  Andra  Bihel, Laza Dimitrijević, Slavko Vasiljević, Raja Tešić, Djokica Vujadinović- fudbaler reprezentativac iz Čilea, ali i mnogi  drugi imućniji golubari.

Ta potera za Milanovim golubovima nije prestajala sve dok nije definitivno rasprodao sve golubove i preselio u kućerak na Lekino brdo (ul. Godpodara Vučića). Bilo je to tamo 1935 – 36 g.  kada kao osamdesetogodišnjak više nije mogao brinuti o golubovima, a kažu ni o sebi. Obilazili su ga golubari ne bi li u dugim pričama čuli nešto o poreklu njegovih golubova, a time i svojih,  jer je u većini golubarnika osnov bila „krv“ Milanovih letača, a Milan bi samo progundjao: „Ma to su stari beogradski golubi…“

„Milan je bio veliki golubar, ali još veći trgovac. Taj je prodavao sve što ima kupca i to  za velike pare. Koliko je samo puta „sve rasprodao“ pa kroz neki meseci,  eto  ti opet  Milan ima golubove. Ja mislim da je on neke golubove ostavio u Krnjevo, te kad rasproda sve, on otuda donese nove. Tako, jedne godine dodje Djokica Vujadinović i otkupi sve do poslednjeg… kažu i jajca odneo, kad na proleće kod Milana opet Tekiri, pamet da ti stane…“ priča mi čika Slavko Vasiljević.

Najbolje Tišlerove golubove su razmnožili Slavko Vasiljević, Laza Dimitrijević, Spasa Petrović,  Djokica Vujadinović, braća Jaćimović (Aćimović) Nikola Halupka i Stanko Šnajder…

Laza Dimitrijević, obožavalac Tišlerovih golubova kaže

„ Milan je imao tri faze u svom golubarstvu, ne računajući ono pre onog rata. Prva faza je bila, tamo od oslobodjenja i povratka iz Niša, pa sve do 1928 g. Tada je jurio golubove i odlično su mu leteli, ali bilo je tu svega i svačega,  tako da si morao da budeš sretne ruke, kako bi došao do dobrog  goluba.  Kupiš vrhunskog letača, a on izvodi prosečne ili čak loše golubove.  Zato si morao kupiti više golubova ne bi li nešto dobro „nabo“.

Druga faza je od 1928 do 1935 g. kada više nije jurio da lete, no uglavnom živeo od stare slave. Tada su mu golubovi bili sredjeni i najverovatnije usrodjeni, jer su uglavnom preovladjivali Karanaudijani, Krzali, špicasti Mavjani i Tekiri… To su bili odlični priplodni golubovi i svi su se hvalili, kada kupe od njega goluba. Krupni, markantni i izuzetno lepi, pa su zlobnici govorili:

„E, sad kad ne tera ide na lepotu,  kako bi lakše prodavo…“ ali nije bilo tako, ti su golubovi bili najjači priplodni materijal u celom Beogradu. Znalo se, da su to golubovi od matorog špic Tekira što ga vratio iz Niša i jedne belorepe Darčinke Krnjevke. Taj par je izveo  vrhunski priplodni materijal, koji je kasnije Milan koristio, to je bio osnov njegovog golubarnika.

Taj Tekir je bio izuzetan golub, a izvodio je sa Darčinkom, duz Tekire,  špic Tekire, Karudijane  i po nekog Krzala i Alboša…  Svi su bili glavati i kljunati, izrazito krupni i lepi, te se to i zadržalo kao „Milanovo poreklo“.  Slični su bili, nekada i Kolakovićevi golubovi, pa nije isključeno da su to isti golubovi – Mirkovo poreklo.

Treća  i poslednja faza  je zanemariva, ali zbog nekih mladjih savremenika koji mogu steći pogrešan utisak o Milanu, treba i nju razjasniti.

To je period od 1935 g. kada je definitivno sve prodao Djokici Vujadinović i braći Jaćimović (Jova, Pera i Branko). Preselio se na Pašino brdo u ul. Gospodara Vučića odma ispod Vite Belog i tu onako ostario i izlapeo, pokušao da prikupi neke golubove. Mi smo mu iz ljubavi sagradili ćumeščić i dali neke mlade, a on se zanosio da će opet stvoriti golubove.

Dosta je vremena provodio u kafani  „Dača“ na vrh brda (izmedju Ekonomske škole i ul. Maksim Gorki),  gde se opijao i ostavljao ružan utisak.  Mladi koji su počinjali sa golubarenjem nisu znali ko je on, te kada im pomenete Tišlera i njegove golubove, sa nepoverenjem vrte glavom. Umro je pred ovaj rat u dubokoj starosti,  zaboravljen od golubara, a na golubarskom  nebu je sijala jedna nova  zvezda, bio je to Andra Bihel“.

O Milanu Stanisavljević- Tišleru, nešto više će te saznati iz  sećanja naših starih golubara u narednim poglavljima.
Jedan od njh će reći: „Milan Tišler je otac Beogradskog golubarstva,  jer je sačuvao i razmnožio, naše stare golubove“.

Naime, na farmu je dovedeno 7 malih zečića koji su preživjeli napad psa, ali koji su u tom napadu ostali bez majke. Noah je u početku sjedila ispred kaveza i samo posmatrala male zečiće. Nažalost, samo dva su uspjela preživjeti.

Jedno jutro, radnici su ispred kaveza, kako je to bilo ustaljeno, zatekli Noah, ali su u kavezu vidjeli samo jednog zečića. Tada se ispod Noah ukazala mala glavica zečića koji je brižno spavao. Zaključili su da je zečić ispao kroz neku veću rupu u kavezu, a brižna Noah je preuzela starateljstvo nad njim. I ne samo nad njim, kada su iz kaveza izvadili i drugog zečića, Noah je i njega smjestila među svoje toplo perje.

Ta sretna zajednica je funkcionisala do momenta kada su zečevi narasli i trebali biti pušteni u divljinu.

No Noah je nastavila pomagati, našla je novo bespomoćno mladunče kojem može, ako ništa, makar ponuditi toplinu svoga perja dok ovo spava.