Autor: J. Martinović – Martin
Posle II-og Svetskog rata, golubarstvo se izuzetno brzo oporavljalo. Radnička omladina, djaci, studenti…bili su plodno tlo iz kojega su se regrutovali novi ljubitelji golubova.
Potražnja za golubovima je bila ogromna, a kako je ponuda bila slaba nisu se birali načini, kako doći do dobrih ćubana- letača. Vatali su ih, krali, preprodavali, pa i na silu sa milicijom oduzimali! Beogradske pijace su bile izuzetno posećene, a svaka je imala svoje „Golubarsko ćoše“.
Tako je na Kalenića pijaci to bio ugao Njegoševe i Nevesinjske, tamo gde su sada cvećare. Na Bajlonovoj se mesto više puta menjalo, zbog tramvaske stanice, a i gužvi koje su golubari pravili, milicija ih je premeštala sa jednog na drugi kraj pijace.
U to poratno vreme, vreme diktature proleterijata, vlast se plašila svakog okupljanja više od 3-4 čoveka, te je milicija pomno pazila, legitimisala, privodila pa i pendrecima rasterivala grupe golubara. No, kako im to nije smetalo, vremenom će golubari „odneti pobedu“ a i milicija će uvideti, da su „bezopasni zaludjenici za golubovima“.
Tada su naj poznatiji trgovci golubovim bili
Julkica, Boža „bakalin“ i još par njih čijih se imena ne sećam. Nije bilo dana na Kalenić pijaci da Julkica i Boža ne postave svoje gajbe, kaveze i krletke pune uvek nekim novim golubovima. Nedeljom je tu bio „Vašar“ osim ovih preprodavaca, dolazilo je na desetine, pa i stotine golubara, koji su „iz ruku“ ili u gajbama, prodavali svoje ili povatane golubove, a kupaca je bilo barem još toliko. Posebno su dolazila deca od 8-10-12 godina, jer se jedino tu mogao naći golub i za njihov dzep.
To ludovanje za golubovima je bilo razumljivo, jer nikakve zabave nije bilo, radio je držao propagandna predavanja, puštao marševe i ozbiljnu muziku, TV-a nije bilo, karte za bioskop se nisu mogle kupiti, jer su deljene preko sindikata, a i kada ih je bilo na blagajni, redovi su bili toliki da se čekalo, često i cele noći.
Tada su prvi biznismeni bili „Tapkaroši“- preprodavci karata, a kupovati kod njih bilo je jako skupo i opasno, jer bi Vas milicija pokupila zajedno sa njima. Igranke su održavane Subotom uveče i tu su mogli ući samo članovi Kulturno umetničkih društava, Agenti, Doušnici, Poznati KP- likovi i oni koji imaju karte, tako da mi mladji tamo nismo imali šta da tražimo.
Ostale su fudbalske utakmice Nedeljom, e tu smo se učili prevarama, jer su karte bile skupe, te smo uzimali odbačene „talone“ i dovikivanjem sa onima unutra dobijali poništenu kartu, te se tu na kolenima guma-arabikom to lepilo i još tako vlažnom kartom išlo na ulaz, gde smo u većini slučajeva uspevali da prodjemo, a „cepadzijama“ su ruke toliko bile ulepljene da nisu mogli karte da vrate posetiocu.
Kada se to sve sagleda, nije ni čudo što je golubarenje bila naj rasprostranjenija zabava- hobi ili sport, a Veselo veče na Radio Beogradu, praznilo ulice.
U to vreme Ja, moj brat, komšije i mnogo…mnogo dece iz kraja razmenjivali smo očupane golubove i pravili prve golubarnike, neki od dasaka, drugi prepravljali pilićarnike, a Ja recimo, od „Unrinog“ voskiranog kartonskog velikog paketa!
Iako o golubovima ništa nismo znali, gledali smo kroz ograde golubarnike starih golubara, nudili se da očistimo ćumez i dvorište, samo da nas puste da gledamo golubove i slušamo priče.
Tada smo prvi put čuli za golubove Andre Bihela i Slavka Vasiljevića. Pričalo se i o drugima, recimo Stolarevi, Kapetanovi, Prletovi, Misirčevi… ali,
Bihelovi…! Bihelovi Bozovi, Bihelovi Arapi…! ma svaki Boz, da bi se prodao bio je „Bihelov Boz“! svaki markantniji Arap, bio je „Bihelov Arap“.
Sa druge strane, svi „Šarci“… bili su Šarci Slavka Vasiljevića, svi Beazi, bili su Laze „Pačeta“… te priče su prodavale golubove, ma da je u njima bilo i dosta istine. Pred rat, pa i posle rata, to su bili naj bolji letači, te se za njima jurilo, a cena im je bila basno-slovna!
Znalo se da su Beloglavi Mavjani uglavnom soj Vasiljevićih letača, da su beli, zeleni i flekavi Bozovi Andrini naj bolji letači, da su „masni“ Arapi Bihelov soj, da su Beazi i krupni Karudijani, Lazini letači…i t.d.
Mladji odgajivači Beogradskih – Srpskih visokoletača danas ne znaju, da je većina njihovih letača, baš poreklom od ovih poratnih starih odgajivača, te da se još jedino po bojama, dezenu i tipu mogu prepoznati.
Zato sam smatrao potrebnim, da ih pribljižim današnjim, a i budućim odgajivačima, kako bi lakše dali odgovore na pitanja koja ih muče, kako bi bolje upoznali svoje golubove, ali i da se ne zaborave.