Piše: Jovan Martinovic – Martin
Iako spada u „Mladju generaciju“ najzaslužniji je za razvoj golubarstva posle I-og Svetskog rata. Zahvaljujući čika Milanu, Beogradski visokoletači su uspeli da opstanu i pored svih zabrana držanja golubova u vreme Austrijske okupacije.
U tom tragičnom ratu izginulo je na stotine beogradskih golubara, a većina golubarnika je uništeno zajedno sa golubovima.
Opet su naši golubovi, poludivlji, lutali po zgradama i sokacima, tražeći mrvicu hleba, a njega nije bilo ni za decu, koja su na majčinim rukama umirala od gladi.
Austrijske vlasti su izdale dekret kojim se pod pretnjom smrću, zabranjuje držanje golubova. Golubovi su u tom ratu bili aktivan učesnik, pa su se plašili da će ih Srbi koristiti za prenošenje poruka.
Još od Nemačko-Francuskog rata 1870-71 g. kada je 534 goluba balonom prebačeno iz opkoljenog Pariza na front i odigralo odlučujuću ulogu, golub se uvodi u sve evropske armije. Prema dokumentaciji Istorijskog arhiva u Beču , Austrougarska je već 1875 g. počela plansko naseljavanje i odgoj golubova pismonoša, na čitavoj svojoj teritoriji. U Mostaru i Sarajevu su od 1876 g. odgajani golubovi Pismonoše za potrebe austrougarske vojske. Tako je, na osnovu jednog nemačkog izveštaja iz I-og Svetskog rata, u sastavu nemačke armije bilo više od 150.000 golubova u 550 pokretnih stanica.
Sve je to dovelo do organizovanog uništavanja domaćih golubova na čitavoj teritoriji okupirane Srbije. Dekret je posebno striktno primenjivan u Beogradu, Smederevu, Kragujevcu, Šapcu, Kraljevu i Nišu, te su ovi gradovi bili opustošeni. Samo zahvaljujući ogromnoj ljubavi i požrtvovanju pojedinaca i pored pretnji smrtnom kaznom, sačuvano je
1.000 – 2.000 primeraka u celoj Srbiji.
Najkvalitetnije stare beogradske visokoletače sačuvao je Milan Stanisavljević- TIŠLER. Vojno nesposoban, odmah po izbijanju rata prenosi većinu golubova kod rodbine u Krnjevo. Tu je celo vreme rata radeći po selima kao tišler zaradjivao za sebe i golubove. Nešto malo golubova ostavio je kod kuće na Čuburi, a o njima se brinula sestra mu Ljilja. Igrom slučaj i od tih golubova je ostalo sačuvano 5-6 komada, a njihovo skromno potomstvo je završavalo u potaji po komšijskim tavančićima.
„Kada se u oslobodjenom Beogradu pojavio Milan-Tišler sa 15-16 pari čistih starih beogradskih visokoletača, sjatili su se preživeli golubari da vide „to čudo“… Kupovali su ljudi jaja Milanovih golubova u nadi da će podmetanjem pod Gacure izvesti nešto. Tolika je jagma bila za te golubove, da nisu mogli da čekaju da se izvedu mladi, a i jeftinije je bilo kupiti jaje no mlado, tako su mnogi silne pare dali za mućkove…“ sećao se tih dana čika Slavko Vasiljević.
Pored Tišlerovih u čitavom Beogradu, ako je bilo još par stotina, tih čistih beogradskih visokoletača. A i to malo golubova je bilo rastureno sve po 1 do 2 komada, te se na neku kupovinu od njih nije moglo računati. Glad za dobrim golubovima je brzo digla cenu golubu, tako da je par mladih koštao, kao par najboljih konja.
“Na Velikoj pijaci kod Kolarca ovi naši iz Preka su donosili te naše stare golubove, te se tu mogao pronaći i po neki dobar golub, ali uglavnom, bio je to „vašar“. Mi mladji smo bili prinudjeni da tamo kupujemo, jer je kod Tišlera bilo skupo. Zato se posle, godinama čistilo naše golubarastvo od tih unetih golubova. Vremenom su se namnožili ti Milanovi golubovi, te se lakše dolazilo do njih…“ pričao mi je čika Pera Miljković, poznatiji kao Pera Zrka.
I Jovan Naumović se seća tog vremena i Tišlerovih golubova, pa kaže: „ Ma, bili su i drugi golubari aktuelni, ali Milanovi golubovi su bili ispred svih. Mladi golubari kod njega nisu imali šta da traže, te su išli kod Spase Petrovića – Tičara, kod Iilije Batića, Mileta Lomića, Kićevca, Nikole „Pisara“ Zarije-Mute, Ruvarca…i drugih, koji su sačuvali 1-2 pari, te su kupovali jaja…većinom mućci, te kada nešto izvede čuva ga ko „oči u glavi“.
Tako smo stvarali svoja priplodna jata. Sećam se Laze Pačeta, on je sa Dragišom kupovao kod Spase na desetine jaja, a misim da je jedva uspeo da izvede 2 ili 3 goluba“.
Tišler je rodjen, po nekima 1857 g., a sa golubovima se bakćao još kao mladić. Završio je stolarski zanat i zaposlio se u „Duvanskom monopolu“ na Mostaru (Beograd). Tu je ubrzo postao poslovodja stolarske radionice u kojoj su se izradjivali sanduci za cigarete. Kao ozbiljan golubar pojavio se relativno kasno, tamo 1900 – 03 g. kada se doselio na Čuburu.
Kupio je kuću odmah do kafane „Srbija“ na „Golubarskoj padini“ kako su beogradski golubari zvali taj kraj. Na Čuburi je svaka druga kuća imala golubove, te su tu leteli najjači letači, a čuburski golubari su bili najpoznatiji. Izmedu Stiške ulice i Južnog bulevara bilo je, 30-40 golubara, nije se znalo koji je bolji od boljega.
“Milan je brzo skrenuo pažnju na sebe, jer je njegovo jato često nadletalo ostala jata. Oko njega su držali golubove mnogi poznati golubari, a najbliži mu je bio Spasa Petrović- Tičar. Ispod Tišlera u kukuruzištu je držao golubove mladjani Andra Bihel sa braćom Karlom i Ernestom. Nedaleko su bili Stanko Šnajder, Laza Pače, Toša, Vita Beli, Bora Doktor, Mika Misirac, Djordje Martinović Stolar… sa druge strane su bili Halupka, Domaćinac, Pera Zrka, Dane, Rale… ma bilo ih je na desetine, ma na stotine sve bolji od boljega…a da, tu je bio i Ilija Batić sa sinom Djokom Batićem i njhovo jato, poreklom od Batićevog Barka…bio je to fenomen golub, leteo je bukvalno po ceo dan i davao vrhunsko potomstvo.
Već tada se Čuburom jurilo za Milanovim piletom…“ svi su hteli da uhvate Milanovo mlado, leteli su odlično, ali i bili izuzetno lepi“…seća se Dragiša Filipović.
Kada je 1910 g. radni dan zakonom sveden na 8 sati, a osim Crkvenih uvedeni Državni praznici i godišnji odmor, bilo je mnogo više slobodnog vremena, a Milan ga je provodio pored golubarnika. Tada su njegovi letači otskočili od svih čuburskih, te se pričalo, da mu golubovi najbolje lete u celom Beogradu!
Bili su to krupni i snažni golubovi, markantne glave sa jakim nozdrvama. Često su imali opuštena krila i jake repove sa po 14 i 16 pera. Utisak je kvarilo šarenilo boja i dezena, bilo je tu tekira, mavijana, bozova, bakarlija, karudijana, naudica… sve išarano i povezano, te se od tekira mogao izvesti i bakarlija i boz i…Bog te pita šta sve.
Njegovi savremenici su tvrdili, da su mu Bozovi i Bakarlijani slabiji letači od ostalih. Jedno vreme je imao izuzetno dobre špicaste Tekire… pričalo se da „preleću podne“.
Pred I-vi Svetski rat, mnogi beogradski golubari su imali po nekog „Tišlerovog“ goluba, što ukazuje da je bio izuzetno cenjen.
Već ostareli Djoka Djordjević je zapisao: „Milan je golubarčina kakvog nema. Šteta što neće ponekad i starije da posluša, jer bi tako stvorio svoj soj golubova“.
O poreklu Milanovih golubova kolale su razne priče, a on nikada nije želeo o tome da priča. Ta misterija je još više budila interesovanje za njegove golubove. Po svemu sudeći, bili su to golubovi različitog porekla, a što se manifestovalo šarenilom boja i dezena.
Možda su baš zato Milanu i leteli golubovi. U to vreme, većina poznatih starih golubara, odgajalo je „svoj soj“ koji je, ko po pravili vukao poreklo od starih sojeva golubova. Nisu unosili golubove, te su bili prinudjeni da ih pare u jakom srodstvu. Milan je znao da ukrsti te stare sojeve i tako dobije vrsne letače.
Kada je 28.VII.1914 g. Austrougarska objavila Srbiji rat, „Duvanski monopol“ je na brzinu prebačen u Niš, te su i svi kvalifikovani radnici prešli tamo. Medju njima su bili i vrsni golubari Mata Ruvarac, Zarije Muta i Milan Tišler. Već naredne godine Milan odlazi u Krnjevo gde je preneo većinu golubova. Mata Ruvarac i Zarije Muta su ostali u Nišu, a da bi izbegli uništenje svojih golubova pred naletom Austrijanaca i Bugara, razdelili su ih medju niške golubare.
Kada je Srbija oslobodjena 1918 g. Milan se vraća kući u Beograd i donosi iz Krnjeva petnaest pari starih golubova. To je bila prva prava senzacija, koju je Milan priredio beogradskim golubarima.
Ubrzo potom, po pozivu odlazi na posao u Niš i tamo nosi 5 ili 6 pari svojih golubova. Nišlije su već zavolele beogradske golubove, te se Milanovi letači brzo šire po Nišu. Mata Ruvarac i Zarije Muta su uspeli da sačuvaju neke svoje golubove, te je tako došlo do ekspanzije beogradskih letača širom niške čaršije.
Milana je mučila nostalgija, te se u leto 1920 g. vraća u Beograd i donosi sve svoje golubove iz Niša. To je bila druga Milanova senzacija, jer je Beograd još uvek bio „gladan“ dobrih golubova.
Spasa Petrović- Tičar se seća: „Kad je Beograd oslobodjen nastalo je nevidjeno slavlje. Zaboravila se glad i beda, porušene kuće i izginula rodbina. U takvom Beogradu jedne večeri doživeo sam možda najveću radost u životu.
Bilo je predveče, kad dotrčaše deca vičući „vrato se čiča Milan…“ Ja skočim i kod njega kući, a tamo Milan istovara sa nosački kolica dva, ona pletena sanduka. Izljubismo se, sestra mu Jela plače i briše Milanu suze. Sedosmo, a Jela vadi iz onog pletenog sanduka rakiju, sira…i još beše svašta, pa navalimo da proslavimo. Dok sestra ispeče pogaču, okupiše se i golubari, te uz rakiju poče i pesma…ona naša : “Nad Čuburom jato leti, prošao je već sat peti…deće jato sad da sleti…Kad se pesma završi poče priča, de na Čuburi više nema golubova…te počeše da nabrajaju te ovaj sačuvo 1 onaj 2 … te i mene spomenuše de imam 4-5 goluba od moji stari.
Ja sam sačuvao ti moji odlični letači, što sam, moram priznati, odma po okupacije sklonio u trnjište i tamo ih odranio. Bilo je i kod Ilije Batića 2 jel 3 pa kod Jaćimovića starog, na tavan medju divljaci…i da ti ne nabrajam sve. Kad to ču Milan skoči, te nekako dovuče oni drugi pleteni sanduk uz trem od golubarnika. Golubarnik Jela održavala, ja sam joj ga opravljo, tu držala 3-4 goluba i bio ko nov. Milan otkova poklopac pa poče da vadi golubove i baca ih u trem, a mi zanemeli od radoznalosti i radost.
Prvo što mi pade na pamet.. eto meni ženka za mog Lomića Čapara! Svi poskakali, uvatili se za trem da ga srušimo… tišina, samo čueš uzdah i mrmor… vidi onog tekira, vidi onu naudicu…
Sutradan se pročulo po varoši da je Milan došo i doneo „pun ćumez golubova“ pa navalili golubari sa svih strana, gledaju i bezecuju mlade, jaja, ženku na parenje… i šta sve ne čuješ. Milan se smeška i svima obećava…“ Ma će da bide za svi, će bide samo treba pare za ranu, oni vazduh ne jedu no žito i to ono najbolje, neće očinak…“
Već 1922 g. Milanovi golubovi lete nad Čuburom, a beogradski golubari se okupljaju i gledaju. Medju kupcima su najuporniji Andra Bihel, Laza Dimitrijević, Slavko Vasiljević, Raja Tešić, Djokica Vujadinović– fudbaler reprezentativac iz Čilea, ali i mnogi drugi imućniji golubari.
Ta potera za Milanovim golubovima nije prestajala sve dok nije definitivno rasprodao sve golubove i preselio u kućerak na Lekino brdo (ul. Godpodara Vučića). Bilo je to tamo 1935 – 36 g. kada kao osamdesetogodišnjak više nije mogao brinuti o golubovima, a kažu ni o sebi. Obilazili su ga golubari ne bi li u dugim pričama čuli nešto o poreklu njegovih golubova, a time i svojih, jer je u većini golubarnika osnov bila „krv“ Milanovih letača, a Milan bi samo progundjao: „Ma to su stari beogradski golubi…“
„Milan je bio veliki golubar, ali još veći trgovac. Taj je prodavao sve što ima kupca i to za velike pare. Koliko je samo puta „sve rasprodao“ pa kroz neki meseci, eto ti opet Milan ima golubove. Ja mislim da je on neke golubove ostavio u Krnjevo, te kad rasproda sve, on otuda donese nove. Tako, jedne godine dodje Djokica Vujadinović i otkupi sve do poslednjeg… kažu i jajca odneo, kad na proleće kod Milana opet Tekiri, pamet da ti stane…“ priča mi čika Slavko Vasiljević.
Najbolje Tišlerove golubove su razmnožili Slavko Vasiljević, Laza Dimitrijević, Spasa Petrović, Djokica Vujadinović, braća Jaćimović (Aćimović) Nikola Halupka i Stanko Šnajder…
Laza Dimitrijević, obožavalac Tišlerovih golubova kaže
„ Milan je imao tri faze u svom golubarstvu, ne računajući ono pre onog rata. Prva faza je bila, tamo od oslobodjenja i povratka iz Niša, pa sve do 1928 g. Tada je jurio golubove i odlično su mu leteli, ali bilo je tu svega i svačega, tako da si morao da budeš sretne ruke, kako bi došao do dobrog goluba. Kupiš vrhunskog letača, a on izvodi prosečne ili čak loše golubove. Zato si morao kupiti više golubova ne bi li nešto dobro „nabo“.
Druga faza je od 1928 do 1935 g. kada više nije jurio da lete, no uglavnom živeo od stare slave. Tada su mu golubovi bili sredjeni i najverovatnije usrodjeni, jer su uglavnom preovladjivali Karanaudijani, Krzali, špicasti Mavjani i Tekiri… To su bili odlični priplodni golubovi i svi su se hvalili, kada kupe od njega goluba. Krupni, markantni i izuzetno lepi, pa su zlobnici govorili:
„E, sad kad ne tera ide na lepotu, kako bi lakše prodavo…“ ali nije bilo tako, ti su golubovi bili najjači priplodni materijal u celom Beogradu. Znalo se, da su to golubovi od matorog špic Tekira što ga vratio iz Niša i jedne belorepe Darčinke Krnjevke. Taj par je izveo vrhunski priplodni materijal, koji je kasnije Milan koristio, to je bio osnov njegovog golubarnika.
Taj Tekir je bio izuzetan golub, a izvodio je sa Darčinkom, duz Tekire, špic Tekire, Karudijane i po nekog Krzala i Alboša… Svi su bili glavati i kljunati, izrazito krupni i lepi, te se to i zadržalo kao „Milanovo poreklo“. Slični su bili, nekada i Kolakovićevi golubovi, pa nije isključeno da su to isti golubovi – Mirkovo poreklo.
Treća i poslednja faza je zanemariva, ali zbog nekih mladjih savremenika koji mogu steći pogrešan utisak o Milanu, treba i nju razjasniti.
To je period od 1935 g. kada je definitivno sve prodao Djokici Vujadinović i braći Jaćimović (Jova, Pera i Branko). Preselio se na Pašino brdo u ul. Gospodara Vučića odma ispod Vite Belog i tu onako ostario i izlapeo, pokušao da prikupi neke golubove. Mi smo mu iz ljubavi sagradili ćumeščić i dali neke mlade, a on se zanosio da će opet stvoriti golubove.
Dosta je vremena provodio u kafani „Dača“ na vrh brda (izmedju Ekonomske škole i ul. Maksim Gorki), gde se opijao i ostavljao ružan utisak. Mladi koji su počinjali sa golubarenjem nisu znali ko je on, te kada im pomenete Tišlera i njegove golubove, sa nepoverenjem vrte glavom. Umro je pred ovaj rat u dubokoj starosti, zaboravljen od golubara, a na golubarskom nebu je sijala jedna nova zvezda, bio je to Andra Bihel“.
O Milanu Stanisavljević- Tišleru, nešto više će te saznati iz sećanja naših starih golubara u narednim poglavljima.
Jedan od njh će reći: „Milan Tišler je otac Beogradskog golubarstva, jer je sačuvao i razmnožio, naše stare golubove“.
