Dodela pehara predsednika Saveza Srbije šampionu 1985. J. Martinoviću
Piše: J. Martinović – Martin
Živeo je i držao golubove u Hađži Prodanovoj ulici. Bio je izuzetno cenjen od starih golubara kao veliki poznavaoc naših golubova i tvorac možda najboljeg soja naših starih visokoletača. Mnogi su se hvalili da drže golubove, porekla Mirka Njemeca.
Poreklom Česi, njegovi su preko Mađarske doselili u Beograd još 1710 godine kada su ga držali Austrijanci. Navodno, radili su u nekom rudniku kod Avale, da bi se kasnije prebacili na “Fišeklijski zanat”.
Mirkov otac je imao golubove još dok su živeli u staroj kući koju su kupili od Poturice, tamo kod Varoš kapije. Mirko je još kao dečak ostao bez oca, te sav teret radnje je pao na njega.
Po oslobođenju Beograda, posao mu krenu dobro, te postade jedan od imućnijih zanatlija.
Očeve golubove je ljubomorno čuvao, a sa ozbiljnim golubarenjem je otpočeo tek kad je sagradio kuću i preselio u Hadži Prođanovu ulicu.
Tada je bio već domaćin, te je imao dosta slobodnog vremen, pa su mu golubovi bili glavna preokupacija. Iako se uglavnom družio sa imućnim golubarima, kod njega je i sirotinja bila primana, a često im je poklanjao po neko mlado.
Kada je napustio posao, povuko se u miran život, a golubovi su mu bili jedina preokupacija. Prema jednom zapisu gosn. Đ. Đorđevića, Mirko je rođen 1828. godine u Beogradu, a preminuo je u dubokoj starosti pored svojih golubova 1912. g.
Njegove najbolje golubove odgajao je Kolaković, poznati beogradski trgovac i golubar.
Posle Mirkove smrti, dugo se pričalo o njegovim letačima, a mnogi su se hvalili da imaju čiste Mirkove golubove.
Najpoznatiji su bili, njegovi “brkati” čapari, mada je, kao jedan od retkih, imao i izuzetno lepe širokoćube mavjane. Zbog tih mavjana, bio je često kritikovan, jer tu boju golubari nisu cenili, s obzirom da podseća na divljeg goluba. Možda je zato Mirko, vremenom i sparivanjem, umesto mavjana izvodio silbere – srebrane mavjane sa šiljatom ćubom.
Nas danas interesuje kakvi su bili Mirkovi golubovi?
Prema pisanju gosn. Đoke Đorđevića, to su bili golubovi najsličniji
starim Ilirskim, on piše: “Onako krupni i kljunati, izvijenog vrata koji se presijava u duginim bojama, neodoljivo su me podsećali na Ilirske golubove koje sam viđao po Austriji i Nemačkoj. Mirkovi beli mavjani, što ih “Švabe” zovu “Silver” su, i po boji, i po izgledu, baš ti Ilirski golubovi.
U to me je uverio i jedan Englez saradnik Ser Evansa, koji je baš Mirkove bele mavjane odneo za London. Slažem se sa primedbom da i kod drugih beogradskih golubara ima takvih primeraka, ali ovi kod Mirka, odskaču kako izgledom, tako i po letačkim sposobnostima, mada se meni lično ne sviđa njihova izrazito šiljata ćuba.
Prof. Brana Todorović je pisao:
“Mirkovi golubovi su bili krupni i izuzetno lepi. I dok su čapari i mavjani imali široke i kocka ćube, dotle je beazima, belim mavjanima i naudijanima ćuba bila šiljata. Pojedini primerci su vukli krila i, kao po pravilu, imali 14-15 pera u repu, a ćubu široku i jaku. Takvi golubovi se u nas zovu “Misirci” i veruje se da su u davna vremena doneti iz Misira – Egipta. Tih misiraca je bilo i kod drugih odgajivača, ali ovi Mirkovi su odudarali svojom lepotom.Čapari su imali “brkove” a po neki i male “gaće” na nogama, pa smo ih zvali “brkati” i “gaćasti” te su se i po tome razlikovali od većine golubova.
Mirkovi golubovi su bili “teški” te je on imao muke da ih potera da lete. Obično ih je nosio u dno bašte i otud “bacao” u vis, uz to je imao i dugu motku sa krpom na vrhu, pa je i to često bilo nedovoljno. Međutim, kada jednom polete, idu visoko i lete dugo, duže od svih drugih golubova.”
Meni su najlepsi bili njegovi čapari, jer su svi imali skoro istu šaru.
Tamna boja je išla od krila, do “brkova” a jedan veliki mur se nalazio na vrh glave. Uz dugačak kljun i lepu ćubu, ta šara se uklapala u njinu izrazitu dužinu. To moje mišljenje delila je većina golubara, pa su mu te golubove i najviše tražili”.
O poreklu Mirkovih golubova, kolale su dve verzije. Po jednoj, kada je Mirkov otac kupio kuću, kod Varoš kapije od nekog Poturice, tamo su bili i ti golubovi. Posle ih je on sredio i sortirao, te napravio neki svoj kalup.
Po drugoj verziji, koju je zastupao Kolaković-trgovac, inače odgajivač Mirkovih golubova, to su golubovi porekla starog Pele-samardžije. Još dok su Mirkovi preci radili kao rudarski stručnjaci u nekom rudniku pod Avalom, tamo su kod jednog seljaka zatekli golubove. Mirkov otac se kao dete zaljubi u te golubove, te kad su prešli u Beograd, on sa sobom ponese dva para tih golubova i tako počne sa golubarenjem. Kasnije, kada ga je interesovalo poreklo, sazna od tog seljaka da su to pokrađeni “varoški golubovi” iz Beograda, te da ih je nabavio iz Peline kožare.
Mnogi beogradski golubari su imali po nekog Mirkovog goluba, a Kolaković je uglavnom držao te golubove.
Posle Mirkove smrti 1912 god. preostale golubove su otkupili, Mane “Šepa” i Jela “Alapača” oboje iz Stiske ulice.
Iza Mirka, osim dobrih golubova, ostala je i jedna anegdota, iz koje se vidi golubarska atmosfera tadašnjeg Beograda. Preneću je onako kako mi je ispričao gosn. Joca Naumović, a njemu neko… nekada… negde… Naravno, uz moju stilizaciju i autorstvo.
ANEGDOTA IZ GOLUBARSKOG BEOGRADA KRAJEM XIX VEKA
(Iz života Mirka Njemeca)
“Jedne godine, nameri se Kolaković na Mirkovo jato. Iako je već imao te golubove, oće još i to baš to jato. Sramota ga da traži letače, pa ko svaki trgovac, odluči se na “kocku”.
Počne jos u proleće da izaziva Mirka, kako mu golubovi nemaju “dužinu” , pa kako lete nisko, te ne jate se i sve najgore o tom jatu.
Naljuti se Mirko, te padne opklada, a pod uslovima koje postavi Kolaković, male je šanse imao da pobedi. Trebalo je da pusti jato u 6,00 sati izjutra, te da mu bar jedan preleti ručak – podne.
E, za to se uvati Mirko, ne bi li nadmudrio Kolakovića. Ako pobedi Mirko, Kolaković će mu okopati celu baštu i zalivati povrće sve do berbe, a ako izgubi, Kolaković nosi celo jato
Utakmica će se održati prve lepe nedelje posle Vidovdana, a ručak- pečeno jagnje, sa mladi krompirići, salata, vruća pogača i smederevsko belo, daje Kolaković.
Osvane i taj dan. Stari Mirko se uprpio, čisti metlom dvorište i čeka Kolakovića, pa za sebe šapuće: “Će da lete, će da lete…” a i sam sumnja u to što priča.
U tom stiže Kolaković, a sa njim i drugi viđeni golubari, razgalamili se, ko na svadbu da idu.
-E, ti Kolakoviću udario na sve talambase, samo što još i muziku nisi poveo! Gde ti je jagnje?, kao ljuti se Mirko, onako nervozan.
-Za jagnje ne brini, peče se kod Naceta u furunu, no ajde puštaj te tvoje “dorate” da vidimo šta znaju, odgovara mu veselo Kolaković.
-Kakvo ti je to jagnje, kad ga “u pleh pečeš”. Na ražanj ima da ga nosiš svi da ga vide, e onda ću ja da puštam golubove, kao ljuti se Mirko, tražeći začkoljicu.
-Ajde Mirko puštaj golubove, ne oteži… prolazi vreme, kroz smeh će Kolaković. I njega uhvatila nervoza, šta znaš, dobro jato… gledo ih je lete svi ko jedan, pući će bruka izgubiće, pa da Mirku rilja baštu i zaliva paradajz i papriku… Neka ledena grudva ispunila mu grudi, te bi i sretan bio da Mirko odustane.
Iz razmišljanja ga trgnu klepet krila, to Mirko pušta golubove, a oni se šetaju po krovu i guču, ko da im ni na kraj pameti nije da lete.
Dok se Mirko odgega do ograde, da uzme veliku motku sa krpom na vrhu, jedan mavjan ulete kroz rupu u golubarnik.
-Ej Mirko, mavjan ode unutra, povikaše prisutni.
“Uplašio se opklade, pa beži …” potsmehuju mu se neki.
Mirko besan “ulete” u golubarnik i otud iz sve snage izbaci mavjana, te ovaj ne dodirnu krov no šmugnu uplašen, niz baštu preko drveća. To ga još više razbesni, te udari motkom po krovu, a crep otskoči i umalo se ne razbi. Prisutni se ućutali, a jedva smeh uzdržavaju.
Mirko psuje i ljut motkom šara po krovu, a čapari potskakuju, kao da će motku da preskoče, jadan uteče iza odžaka, te Mirko besan, baci onu motku na krov. Puče crep i golubovi poleteše na sve strane. U povratku stigoše mavjana i jato se polako prikupi. Publika digla glave i netremice studira svaki njin pokret. “Lepo, lepo bogami, vezali se svi ko jedan”… mrmlja Mića Miljković, poznati beogradski kafedžija i golubar.
Dan lep, tih, a od Hadži Popovca se diglo sunce, milina jedna. Pet čapara, jedan beaz i mavjan… grupisali se u jato, koje se povremeno rastegne, pa opet prikupi i polako penje. “Evo ih, idu ka suncu… penju se, biće danas dobrog leta” stručno konstatuje neko. I Mirko tako misli, ali ćuti i nateže čibuk.
Kolakoviću milo, pa i on ima te golubove, ali nek’ lete do deset i nek’ onda siđu ovako jatno svi, pa da ih nosi. Ne daj bože da se pocepaju, onda će sigurno neki da “zakači” i ode opklada…
Jato onako grupno ide sve višlje, te ih je već teško pratiti, bije sunce u oči. Neki posedaše na klupe i počeše nevezane priče.
Mirkova rođaka, donese veliki poslužavnik sa slatkom i ladnom vodom te ga spusti na baštenski sto… “Služite se”, progunđa i ode.
“Eno ih, jedva se vide, eno… sad udjoše u beli oblak…”
“A, sad ih vidim… dobro se drže”.
“Bogami, Kolakoviću spremaj kantu i ašov…”
“Ma šta je ljudi… još je rano, ja nisam tvrdio da ne lete, no samo da ne preleću podne…” brani se Kolaković.
Na sto stiže kafa i flaša ladne rakije. “Služite se… ko će kafu, ko rakiju” nudi ih Mirko.
“Meni ne razdvajaj, ja ću i jedno i drugo”… smeje se Kolaković i seda na klupu. On je ovde ko domaćin, voli ga Mirko, a i on njega, no eto mora da mu “izvuče” još ove i više neće. Šta će njemu, neće u grob da ih nosi. Mavjan, on ga interesuje, on i čaparka brkata, čerka od matorog čapara, što ga prodade đeneralu Ljubi Barjaktareviću, a ne pita prvo njega, oćel on da ga kupi. Nji’ dva da upari, pa da vidi Mirko, kako se pare golubovi, a ne da mu brani da meša boje, no mora, čapar i čapar, mavjan i mavjan…
U tom stiže dečko: “Pita gazda Nace, oćete l’ da Vi jagnje šalje odma iz furune, ili da ga oladi i iseče”.
-Nek ga šalje odma, vruće… ne sečeno… mi ćemo da ga isečemo” povikaše prisutni i Kolaković se složi.
“Ne vide se više, odoše tamo ka igralištu i više ih nevidim, mnogo su visoko…” konstatuje neki mladić.
Mirko skinuo jelek i podvrnuo košulju, pa seo na neki panj…
“U utorak sam ih pušto poslednji put, ali bez čaparke, imala jaje… te može da se desi, da ona prva sleti”.
“Kako su ti leteli”, pita neko.
“Pa, za mene matorog dobro. Mavjan je leteo do podne, a i ovi drugi nisu mnogo zaostali… no Kolaković stalno sumnja, oće da se uveri, sa njegove oči da vidi, pa nek mu bude, eto sad nek gleda“, oteže Mirko i otpi rakiju.
“Auuu… evo ih, to su oni… uuu, mnogo su zanizili…” izveštava onaj dečak što stalno izvija vrat put neba, a i najbolje vidi.
Stvarno, jato od sedam golubova, lepo se vide, jedan beo, pet šarenih i mavjan duz.
Kolaković gleda na sat: “Frtalj do deset, ovi bogami sve niže, evo ih za lo-15 minuta na krovu…”
Upeklo sunce, nešto od vrućine, a više od rakije, Mirko se preznojava. Vidi izgubiće opkladu, mnogo zanizili, evo sad ih i on vidi…
“E, kad ih ja vidim, onda su stvarno zanizili”… kao šali se na svoj račun.
Ma nije trebalo da se kači, sad će da se priča, kako nema više one stare golubove, kako se izvukla krv. Prodavo, davo i eto, ostao bez golubova, a nije tako, to on najbolje zna. Nikad bolje nije imao, ono jeste… i ono jato što je tuko Radovana, kad mu čapar sišo na 9 sati leta, bilo je dobro, ali šta fali ovima i mavjan mu je više put silazio na 9 sati,
no on krio da mu ga ne odnesu… razmišlja Mirko i jede se od muke.
“E… Kolakoviču, evo 10 sati, vreme za ručak. Gde ti je to jagnje, izgubio si opkladu, kod mene se zna, doručak u 6, ručak u 10, a užina…posle podne u dva, jel tako…” obraća se Mirko prisutnima.
“Ti si se kladio da prelete ručak, eto ti oni su preleteli vreme ručaka, a ti što nisi dono jagnje ja nisam kriv…”
Prisutni se dele na dve grupe, jedni bi podržali Mirka, kako bi im skočile šanse da dobiju mlado, a drugi se već smeju i gurkaju oko Kolalkovića.
“Čekaj bre Mirko, nismo na njivi, pa da nam donose ručak… “po ladovini” u 10 sati. Ja i ti smo se kladili…do podne, a zna se kad je podne, ako si se uplašio ti kaži, a nemoj da vrdaš ko seoska mlada…” kroz smeh će Kolaković.
I tako poče Bogami, ozbiljna rasprava, ko je u pravu, a prisutni, već podeljeni krenuše bučno da podržavaju, svaki svog miljenika.
Kada je rasprava bila na vrhuncu, zaškripa kapija i dečaci uneše veliku tepsiju sa koje se još pušilo pečeno jagnje.
Svi poskakaše da naprave mesto za jagnje, a ono miriše, pa posle one rakije… prste da pojedeš.
Na sto se postavlja salata, mladi luk i još vruća pogača…a da evo ga i balon od 10 litra smederevsko belo!
Prinose se stolice, klupe…svi gledaju, da zauzmu što bolje mesto.
I dok su se oni tako muvali oko stola, neko se seti i povika…“Gde su golubovi…”
Stvarno, na nebu, osim jedne lenje rode, ničeg ne beše
Počeše šale: “Otišli u varoš da spavaju”… “Ma kakvi u varoš, tu su oni negde bliže, na neki odžak pali…”
Mirku krivo, ali ih pravda: “Šta oćete, leteli su preko 4 sata, a Vaši nemogu ni toliko…”
Jagnje niko ne gleda, svi krive vratove i gledaju na sve strane nebili ih ugledali.
A onda, neki mladić povika:” Eno ih, jedan beli i jedan duz, eno iza njih 2-3-4-5 šareni, to su oni. Ma eno ih… sad iz plavog ulaze u beli oblak, tamo levo, levo od sunca… kako ne vidite…”
Svi se okrenuli na tu stranu, zaklonili se rukama od sunca i “zevaju”…
“Aaa, evo ih stvarno, to su oni…” dere se neki dugajlija, sa visoko ispruženom rukom put neba…
I stvarno, nađoše Mirkovo jato, koje se ponovo diglo u “veliki vis”.
Počeše diskusije, jedni smatraju, da ih je roda uplašila, te su se zato izdigli tako visoku, drugi pak tvrde, da Mirku stalno tako lete golubovi…popuste, pa se opet “zakucaju”.
Kako su sedali za sto oko pečenog jagnjeta, sve je više njih prihvatilo baš to mišljenje. Ubrzo se začu i pesma, ona naša: “Moj golube…ne sleći mi, na maline…”
Možda taj dan i ta opklada, ne bi ostali u tako svežem sećanju starih golubara i pored vruće jagnjetine i ladnog vina, da Mirkovo jato nije kompletno preletelo podne.
Vrhunac svega je bio, kada se po sletanju golubova utvrdilo, da je Mirko greškom, umesto mavjana letača, onako na brzinu izbacio njegovo mlado-sina mu, još nenaučenog mavjančića. Godinama se posle pričalo, da je Mirkov mavjančič, onako još nenaučen, leteo uz jato i preleteo podne.
Zbog tog mavjančića, a i lepe jagnjetine, Mirko je oprostio Kolakoviču izgubljenu opkladu, te ovaj nije kopao i zalivao bašču.
Kasnije su i otac i sin, završili kod Kolakoviča u kavezu, a Mirko je opravio kapiju i celu ogradu, kako mu ne bi dečaci preskakali i muvali se oko golubarnika.
Iz ove anegdote se, na čas, može videti atmosfera u Beogradskom golubarstvu krajem IX i početkom XX veka.
Reklo bi se da se mnogo toga i danas ponavlja… ljubav prema golubu se ne menja… kroz vreme i prostor.
