Piše: Jovan Martinovic – Martin
Pavle Barjaktarević (1891 – 1956) srpski đeneral, uz đenerala Božu Jankovića i sina mu Miloja Jankovića, te Ljubu Barjaktarevića, bio je ponos i dika beogradskih golubara.
Po priči Petra Miljkovića, bio je artiljerac, odnosno komadant artiljerijske škole, a kao pitomac dočekao I Svetski rat. Navodno, istakao se u proboju Solunskog fronta, te po oslobođenju, 1924. unapređen u komadanta Artiljerijske škole.
Kao artiljerac, obilazeći topovske šupe i štale, kako je pričao, viđao je izgubljene ćubane, kako se vrzmaju među konjima, te nekoliko puta nije odoleo da ih ne uhvati. ..
Po priči đenerala Milojka Jankovića, Barjaktarević je držao očeve golubove, a koje mu je sačuvala žena ili sestra, nije zasigurno znao, za vreme okupacije.
Bili su to živahni golubovi, srednje veličine sa pravilnim ćubama- širine glave, a u vidu kocke. Svi k'o jedan, uglavnom šareni…čapari, karudijani, krzali…svi istog oblika šare. Dešavalo se da se izvedu 3-4 mladih godišnje u duz boji, te bi ih đeneral darivao komšijskoj deci…jednostavno nije voleo goluba u duz boji.
Lepo su leteli i išli u vis, bilo je milina gledati ih kad silaze, jer su se “kočili” u malim krugovima, kao orlovi.
“Barjaktarević se zagolubario pored oca mu, ne sećam se imena, ali pričalo se da je bio “majstor za golubove”. Posle je Barjaktarević uneo par golubova od poznatih golubara i dobio još bolje letače. Mi smo ga upoznali kad je već bio visok čin, tamo 1934-35 god.
Držao je golubove zatvorene u lepom golubarniku, te su samo u trem izlazili. Mnogi su uzimali njegove golubove i bili zadovoljni. Stari golubari su pričali da su pre onog rata među najboljim letačima bili golubovi Barjaktarevića-oca. To su po izgledu i letu bili tipični ti naši stari golubovi…” sećao se čika Slavko Vasiljević.
“Znaš, ti stari naši golubari, još iz turskog vremena, kao što je bio deda mu Barjaktarević, bili su sirotinja, sve što se znalo o njihovim golubovima bilo je vezano za par poznatih golubara. Tako je moj stric Mića Miljković pričao da su Barjaktarevićevi golubovi daleko poreklo nekog krzala trobojena, što ga je uvatio, kad su se iz tavana razbežali golubovi tom Omeru.
Šta je tu istina, bog bi znao. Bilo je onda po Beogradu mnogo “gacure”- poludivljih golubova, pa medju njima i ćubani, te se to vatalo. Posle je golubove nasledio otac mu, a onda sin, Pavle Barjaktarević. On je ko mladi akademac-podoficir putovao u Austriju i Francusku, te je tamo video njine golubove i zagrejao se za ove naše. Pričalo se da je nešto otud donosio, ali, koliko je meni poznato, od toga ništa nije bilo.”…seća se Pera Zrka.
“O Barjaktareviću (ocu) se čulo već tamo 187o.-8o. godine. Živeli su na Dorćolu i imali lepu malu kuću, a u dvorištu lep, drveni golubarnik.
Sin mu Pavle posle napravi veliki i lep golubarnik sa tremom, a golubove je držao “sve pod konac” k'o u vojsci, čisto i sređeno, milina da gledaš. To je na mnoge golubare pozitivno uticalo, te su se trudili da naprave sličan red i u svojim golubarnicima.
Čika Mića mi je pričao da je kod njega prvi put video prave pregrade, sve iste ko u biblioteci. Ja sam mu upoznao oca, ko starca tamo negde 1932 godine. Mislim da je živeo još do pred rat, a posle njegove smrti, đeneral je sačuvao samo 1 par očevih golubova, a ostalo je odneo neki Đoka Vesković“, sećao se čika Pera.
Po beleškama gosn. Đ. Đorđevića, đenerl Barjaktarević, je rođen 1890. godine ili koju godinu kasnije. Sa golubovima se pored oca upoznao još u mladosti da bi kasnije stvorio jedan od najujednačenijih sojeva beogradskih golubova.
Njegovi su golubovi leteli 3-4 sata, ali izuzetno lepo i kružno. Posebno su bili sigurni sa visom, nije se moglo desiti da ne odu u vis i pogube se. Bilo je pojedinaca koji su leteli i mnogo duže, ali u nekom proseku to su bili sigurni letači za 3- 4 sata izvanredno lepog leta. Mnogi su uzimali njegove golubove kako bi popravili vis i lepotu leta. Tako je kod Bakšekovača, Barjaktarevićev karudijan u paru sa Lolinim tekirkom izvodio neverovrtne letače. Pričalo se da su pojedini primerci leteli i po 9-lo sati.
Đeneral Barjaktarević je bio izuzetno cenjen i poštovan od strane beogradskih golubara.Visok čin artiljerijskog generala, mu nije smetao da svakog primi i porazgovara o golubovima.
Pričalo se da je otac mu, pred smrt, poklonio mnoge golubove mlađim golubarima, te se dugo spominjao soj Barjaktarevićevih golubova.
Posle okupacije Jugoslavije 1941. godine, đeneral Barjaktarević je zarobljen od nemačke vojske i nikada se nije vratio iz zarobljeništva.
Po mišljenju Dragiše Filipovića, treba obavezno spomenuti, još jednog od Barjaktarevića i to Divizijskog đenerala Ljubu Barjaktarevića (1866.-1944.) koji je takođe bio poznat među golubarima.
Nije imao neke velike letače, ali ono što je držao bilo je “par excellence”, a sve je to uticalo da mladi ljudi budu bolji i da na goluba gledaju kako valja. Ja ne znam koji je od đenerala Barjaktarevića bio popularniji među nama.
Ono, kao golubar, mislim pravi beogradski golubar, koji juri pa i vata golubove, koji zna da proda, ali i da pokloni goluba, bio je otac Barjaktarević (1865-1939-41) – ne znam tačno kad je preminuo.
