Piše: Jovan Martinovic – Martin
Zagolubario se u mladosti, još kao đak. Golubove je držao u dvorištu njihove kuće u Knez Mihajlovoj ulici, par kuća od Narodne banke. Kad se Beograd izgradio i proširio, prešao je u novu kuću u Smiljanićevoj ulici, odmah iznad Slavije. Tada je bio već pred penzijom, te se uglavnom posvetio golubovima.
Tih… nenametljiv, bio je omiljen među golubarima.
Najbolji golubovi su mu bili arapi, mada je imao i darčina, te po nekog beaza. Poznat je bio po jatu arapa, sa jednim beazom, koje je, gledano iz bašte kafane “Vardar”, znalo da leti i do podne.
Sa puno ljubavi i poštovanja, o Jovanu Markoviću pričao mi je čika Joca Naunović. On kaže:
” Ja sam bio dečak i bilo mi je teško da se osmelim da odem kod tako poznatog starog golubara. Kada sam stidijivo ušao u njegovo dvorište iznenadila me njegova ljubaznost, jer onda su ti poznati golubari bili nepristupačni i arogantni. Čika Jova nije bio takav, naprotiv, pravi gospodin, primio me je i pokazao mi golubove.
Kasnije sam često išao kod njega i dobro mu upoznao golubove.
Za njegove golubove je interesantna pojava da su starenjem dobijali bela pera po telu. Tako izvede se duz arapče, pa posle mitarenja dobije 1-2 bela pera, a naredne godine još 3-4 te matori arapi i darčini su imali puno belih pera po sebi.
Izuzetno snažni golubovi, sa belim očima ko biseri. Arapi su bili crnokljuni, a i darčini su imali tamne – braon kljunove. To mu je bila jedna linija poreklom od Steve- samardžije, a kupio ih je od unuka mu Tase “Amze” još 1858. godine. Druga linija su bili beazi i po neki boz, a formirao je od uhvaćenog beaza i flekave boske, što je uletela u sobu, kad je tukao kobac još tamo u Knez Mihajlovoj ulici. Od svih “Amzinih” golubova čika Jova je zadržao arapa “trobojana” i dve belorepe darčinke.
Vremenom je formirao ujednačen soj arapa i darčina, te ih ukrštao sa bozovima i beazima od beaza i flekave boske.
Ti Jovini arapi su bili crni ko gavrani, a svo im je perje presijavalo na zelenog i crveno. Tako crni sa belim očima, ostavljali su snažan utisak rasnih letača.
Teško su se kretali, ali kad polete znali su i do podne da lete. Leteli su dosta niže od ostalih golubova, pa se pričalo da mu “ne vataju vis” no po lepom danu su znali da se brzo pogube, a tad ih čekaj da si đu.
Ja sam imao arapa i darčinku, još kao mladić, kupio sam ih kao mlade, posle njegove smrti negde 1924.-25. godine, može biti i kasnije, kada su rasprodali sve golubove. Bili su to odlični golubovi, no ja sam ih upropastio jureći svaki dan da lete, nisu mogli da fale. Posle sam ih menjao za “Mutine” i pokajo se. Taj Čika Jovin arap je posle 2-3 godine imao desetak belih pera po telu, a zanimljivo da je u repu, jedne godine imao 7-8 belih pera, a iduće sva crna. To je kod njegovih golubova bio čest slučaj. Meni je gosn. Jovan Marković ostao u najlepšem sećanju, mada sam ga upoznao u zalasku slave i dubokoj starosti.”
I Slavko Vasiljević se seča golubova Jove Markovića, pa kaže:
“Držao je golubove tamo ispod Zorine ulice na Slaviji. Medju starijim golubarima je bio cenjen, jer su mu golubovi lepo leteli, a i bili su poznato poreklo. Mi mlađi to poreklo nismo mnogo cenili, nas je interesovao vis i dug let, pa sam ja nekako više cenio “Tišlerove”. Pričalo se da čika Jovini lete dugo, ali nemaju vis, te me to odmah odbilo. Tišler mi je pričao, da je Jova nekada imao izvanredne letače, te da su se otimali oko njegovih trobojana. Ti trobojani su bili crni sa crvenim velikim flekama i mestimično belim perjem. Kasnije se to izgubilo, a onda su ludeli za njima, pa su parili trobojane i barke da dobiju što više boja. Ja mislim, da su to bili ti stari golubovi iz davnina, koji su služili više ko ukras, te osim tih belih očiju, drugo mi se kod njih nije svidjalo.”
Po mišljenju Voje Martinovića-Vojčeta, golubovi Jovana Markovića su sigurno jedni od naj starijih po poreklu. Uz Kolakovićeve, Nemecove i Milana Bandiste, čine koren iz kog je kasnije izniklo naše golubastvo.
On kaže:
“Pričalo se da je Jova uneo nekog pećkog belorepog arapa, te je sa “Amzinim” trobojanima dobio te arape, tamo još 187o. godine kad su mu golubovi i najbolje leteli.
On to nije krio, ali je smatrao da taj pećki arap nije bitno uticao na te stare “Samardžijine golubove”.
U Peći je onda bilo tih belorepih arapa i darčina, ali, koliko je znao, to je sve odneto odavde.
Kako je pričao mom ocu, otuda su bežali bogati Turci, kad ih je najurio Đeneral Janković, otac od Milojka, pa se pričalo da su za njima ostajali ti golubovi. Ako je to istina, onda to mogu biti samo Srpski golubovi iz Pećke Patriaršije, ili ono što je ostalo po tavanima i ulicama, kad su Srbi utekli za Mađarsku sa Čarnojevićem.
Ja sam video par komada tih pećkih i mislim da su to isti ovi naši, samo nešto sitniji, slično niškim, pre no što su, ovi iz Duvanskog Monopola, odneli ove naše tamo.
Čika Jova je sigurno bio u pravu, jer su svi njegovi golubovi bili mnogo krupniji, lepši i jači, sa velikim glavama i kocka ćubama. Jedino su im oči bile tako bele, a i imali su po neko belo pero u repu. Onda je bilo na sve strane belorepih golubova, što je normalno, kad su preovlađivali šareni golubov, a kod šaraca većinom su beli repovi.”
Đ. Đordjević je, pišući o poreklu Markovića golubova, naglasio njihovu vezu sa starim srpskim golubovima preko Sime Samardžića i tamo dalje u prošlost. I on naglašava, da su sve sličnosti sa pećkim, i niškim normalna pojava, jer su to golubovi jedne iste rase, samo selekcionirani u drugom prostoru.
“Dolaskom Slovena izvršena je asimilacija Ilira, a golubovi su se odgajali dosta izolovano na pojedinim područjima, te su nastali već opisivani sojevi. Još u ona vremena zabeleženi su beogradski, niški, pećki, kotorski, dubrovački, dalmatinski… sojevi Ilirskog goluba.
Svima je zajedničko: ćuba, visok kružni let i raznovrsnost jakih boja. Iz navedenih gradova prenošeni su širom Srbije, a pred najezdom Turaka i seobama, srbi su ih prenosili u nove krajeve, te su tako stizali u Ugarsku, Austriju, Nemačku, pa čak i u Rusiju.” navodi Đorđević.
Lazar Dimitrijević se seća tih golubova:
“Ja nisam nikada bio kod čika Jove, ali sam gledao te njegove golubove kod jednog sudije u Zorinoj ulici. Bili su to mnogo lepi i dobri golubovi, pa su ih mnogi stariji golubari držali. Ja sam više cenio „Tišlerove“ zbog visa, a to je onda bio kod mnogih veliki problem.
Pričalo se da je Grada – Pisar držao te Jovine golubove – arape, a koje će posle od njega otkupiti Andra Bihel. Marković svakako zaslužuje da uđe među deset tih starih poznatih golubara, od kojih smo mi još ko deca mnogo naučili. Pričalo se da je da je pravi gospodin, pa je svojim finim ponašanjem na mnoge uticao da golubarstvo prihvate kao nešto više od hvatanja tuđih golubova”.
Draga Kokotović je od Vojčetovog oca čuo zanimljivu priču o Jovi Markoviću, te ću je preneti po sećanju.
Priča o Arapu iz bare
Tu, gde je sada trg Slavija, onda je bila velika baruština sa trskom, ševarom i žabama. Zimi su tu sletale divlje patke, pa su lovci išli u “lov na Slaviju”. Tu su pojena stada krava, konja, ovaca… a malo višlje, gde je sada Hotel, bio je veliki i jak izvor vode za piće. Tu su dolazili iz okolnih kuća po vodu za piće, a i za zalivanje bašti.
E, sad… pričali su više njih i to bliski drugovi Jove Markovića, da je, one godine kad su završavali kuću tu na Slaviji, predveče ugledao u visu umornog goluba kako silazi.
Bilo je leto i velika vrućina, te je često išao na izvor da se rasladi. Sedeći tako na kamenu, privuče mu pažnju taj golub svojim mirnim letom u malim krugovima, te se zainteresuje čiji je i gde će da sleti.
Kako već pade i mrak, a taj golub još tu, nad barom, kruži, Jova odluči da pođe kući.
Nije preš'o ni stotinak koraka, kad začu viku dece: „Golub pade u sred bare… idi vataj ga“.
Čika Jova se brzo vrati i stvarno, na sred bare, pluta golub raširenih krila i repa, a glavu sa mukom drži iznad vode. Povremeno zamlatara krilima, ali iz vode ih, onako umoran, ne može izvući, te Jova bez razmišljanja zagazi u baru i lako ga uhvati, te odnese kući. Tada je još uvek golubarnik bio u staroj kući u Kneza Mihajla ulici, te “dok dođe doma onako mokar grdan ga rezil izede” pa je umalo hteo da ga pusti. Sutra dan, Jova u ćumez, a arap “iz bare” se sredio i prebira po podu trema nebil’ našao koje zrno.
Po priči Vojčetovog oca, stolara neimarca- poznatog golubara, Jova je, na proleće, preselio u novu kuću na Slaviji (početak Smiljanićeve ulice) te tu napravi nov, još lepši golubarnik. Tada je isprodavao većinu letača, te je krenuo sa učenjem mladih, a među njima se nekako umuvao i Arap iz bare.
Pričao mu je čika Jova, a bili su može se slobodno reći drugovi, da se priuči 7-8 mladih i počnu dobro da lete. “Arap iz bare” onako bezparan, upari se sa ženkicom iz tog jata. Kad ih Jova potera, a kasnije otvori ćumez, Arap iz bare se krene i stigne jato. Tako 2-3 puta i Bogami silazi, kao kod kuće. E, ali počeše vrućine, a i mladi se mitare, te arap počne sam da se kreće i vas Božiji dan, vidiš ga gore u mrvi. Kako pada veče, eto i on dole, ali ko da ne vidi dobro, kao da pipa po mraku, ucentrira onu baru pa ni makac, no u nju!
Smuči se Jovi da gaca noću po bari, pa poseče arapa i smesti u priplod. Od tog arapa su čika Jovini šarenorepi arapi, te ih zvao „Barski“… a narod se ubuni pa vele „Pećki“…
