Piše: Jovan Martinovic – Martin
Profesor Todorović je bio jedan od najuglednijih golubara u plejadi koja je u oslobođenoj Srbiji udarila temelje savremenog držanja naših golubova. Suvremenik je Mirka Njemeca, Đoke Đorđevića, đenerala Barjaktarevića i drugih “gospodskih” golubara u drugoj polovini XIX veka. Dosta je pisao o našim golubovima, a posebno se bavio istraživanjem istorije naših letača.
Imao je neke svoje “bubice” jer je tvrdio da je naš golub, osim visokog i kružnog leta, obdaren i za prenošenje poruka sa velikih udaljenosti. Tvrdio je da su od njegovih bliskih srodnika tamo iz Mesopotamije stvoreni prvi “poštari”.
“Još Iliri su ga koristili za prenošenje poruka, a kasnije i Rimljani su duž Dunavskog Limesa imali golublju poštu, formiranu baš od Ilirskih golubova. I manastiri su održavali vezu golubljom “poštom” a u srednjevekovnoj Srbiji svaki grad i utvrđenje su imali ove golubove. Korišćeni su prevashodno za zabavu i kao ukras, ali u slučaju potrebe i za prenošenje važnih poruka.
Tada je putna mreža bila slaba, te se dugo putovalo, zato je golub bio izuzetno dobro rešenje. I danas se on može uspešno koristiti na manjim razdaljinama. Ja sam vršio oglede i mogu garantovati da se bez ikakvih problema naši golubovi mogu koristiti za prenošenje poruka između gradova Beograd – Smederevo – Požarevac, ili Beograd – Topole – Kragujevac.
Zato ne treba u te svrhe kopirati Austrijance. Francuze ili Nemce i unositi njine golubove. Naš golub putuje na mnogo većoj visini, te je bezbedniji od šumskih grabljivica…”, pisao je profesor Brana Todorović. ”
Kada je 1884 god. završena pruga Beograd – Niš, profesor Todorović je u više navrata vozom nosio svoje golubove i puštao iz raznih gradova.
Prvo bi ih puštao odmah iza Avale, posle dalje – iz Lapova, pa tako redom sve do Stalaća i Niša. Verujte mi, pričali su njegovi prijatelji golubari, da su mu se golubovi vraćali bez ikakvih problema.
“Mnogi su išli s njim i puštali svoje golubove, ali su imali manje sreće, pa su se žalili da ih je profesor “razgolubario”.
Drugi su se, opet, hvalili da su se i njima golubovi vratili čak iz Stalača. To je jedno vreme bila moda, da se sedne u voz i putuje kako bi se iz daljine puštali i vraćali golubovi.
Profesor Brana je tu bio glavni, pa su padale i velike opklade, jer mnogi nisu verovali da se golub može vratiti sa te udaljenosti.
“I ja sam kao mladić, kad pođem kod dede u Niš, nosio neke slabe letače i puštao redom već od Topčiderske stanice pa do Lapova i veruj mi čudom sam se čudio, da golub koji nije otišo višlje od srednjeg visa, dodje sa udaljenosti od recimo 50 kilometara…” sećao se čika Joca Naumović.
“Profesor Brana je bio poznat po svojim “nogatim” mavjanima i beazima. Bili su to robusni i jaki golubovi, ali mnogo lenji, te je on bio prinuđen da ih pušta iz daljine, kako bi počeli da lete. Kad ih tako 5-6 puta pusti izdaleka, oni posle počnu dobro da lete.
Imao je kavešče u koje ih spakuje i odnese na kraj ulice, posle ide dalje do stanice, a onda na voz i bog te pita odakle ih sve nije puštao i oni mu dođu. Mnogo ih je voleo i nije hteo da unosi tuđe. Tako je radio sve dok nije od starosti bio vezan za dvorište…”, kroz smeh je pričao Slavko Vasiljevič.
“Bi0 je to gospodin-čovek, fin i školovan, znao je samo za pos'o i golubove. Družio se sa gospodom, pa je mnoge stvari saznao o ovim našim golubovima. Predlagao je da u sklopu naše vojske budu golubarske čete i, koliko ja znam, to je usvojeno. Kada su posle naši uvezli pismonoše, on se razočaro i dig'o ruke od vojske. Stari golubari su ga mnogo cenili i poštovali, pa je tamo 1905-1910 bio predsednik golubarskog društva, kako mi je stric Mića Miljković pričao. A to sa nošenjem i puštanjem golubova izdaleka, to je on prvi počeo, a posle su ga i drugi sledili, te je jedno vreme to bila praksa.
I ja sam, kada neki golub neće da mi leti, nosio što dalje i puštao, pa kad tako smrša on posle i “proleti”. Onda su golubovi bili “tvrđi” ali zato nisu falili, pa jedno jato teraš po 5—6 godina. Mnogi su uzimali Branine golubove i hvalili su se da im odlično lete, nisu morali da ih nose i puštaju iz daljine, no terali ih ko i svoje.
On je to nosio i pušto, pa posle birao i pario one najpametnije što se prvi vrate, tako je dobio te jake nogate mavjane i beaze.,.” sećao se Čika Pera “Zrka”.
Za vreme I Svetskog rata, profesor je ostao bez golubova, pa je posle rata na kratko nešto skupio i počeo onako star i oronuo opet da ih vozom nosi i pušta. Smrt ga je omela da nanovo selekcijom dođe do visokoletača, koji će se bez problema vraćati iz Stalaća i Niša…
