Kapunac je bio špiditerdžija kod liferanta i fabrikanta stakla Jansena. Prevozio je staklo i tako sebi i porodici zarađivao za život. Stanovao je i tu držao golubove, kod današnjeg hotela “Palas”.
Bio je poznat po izuzetno lepim i dobrim krzalima, a kasnije po karudijanima, ili kako ih je on zvao kara-naudijanima.
Bio je nešto stariji od Milana “Tišlera”, a golubarsku karijeru je završio po povratku sa Solunskog fronta. U rat je otišao sa pedesetak godina, te kad se vratio i video da više nema njegovih golubova nije više pokušavao. Mnogi su hteli da ga ponovo zagolubare, ali on nije mogo da prežali svoje stare golubove.
“Milan “Tišler” je dobro poznavao Žikine golubove, te se njegovoj priči može verovati”, smatrao je Slavko Vasiljević.
“Žika je imao odlične krzale tamo između 1885.-1895. godine, a onda je došo do nekih naudijana. Bili su to bledo braon tekiri k'o prepelice, a onda se to zvalo “Nauđice” odnosno “Naudijani”. Kad ih je izmešao sa svojim krzalima dobio je čitavu lepezu kara-nauđijana, sto će reći crnih-naudijana, ili kako smo to mi navikli karudijana.”
To je letelo po Milanovoj priči “do zaranaka”.
“Izjutru, kad ih “potera” sporo su i nekako nerado išli za vis, ali kad sunce ogreje onu stranu prema Savi, oni se pogube i često prelete podne pa i do zaranaka ostanu. Tamo pred rat preplavili su Beograd ti Kapunčevi krzali i karanaudijani.”
Iz tog vremena potiču prve priče, da je “golub leteo ceo dan” i kako Milan kaže, stvarno su pojedinci znali da siđu uveče.
“Oko tih naudijana su se ispredale razne priče, mada ja to ne verujem, jer je i pre toge bilo naudijana koliko ti duša želi. Pričalo se da je Žika te golubove dobio od Jansena, ne znam da li direktno od gazde ili sina mu, koji je navodno držao golubove. Ti Janseni su bili bogati, držali većinu staklarskih poslova, pa neverujem da su imali vremena da jure naše golubove. Spominjao se neki Jansen golubar, ali on se nije mnogo družio sa našim golubarima, te se ne zna kako su mu leteli golubovi.”
“Žika je radio kod njih i po nekim pričama oni su mu poklonili par tih naudijana. Išlo se i dalje i tvrdili su da su to doneti golubovi iz Holandije ili Belgije, ne sećam se više. Na kontu tog, posle se i za neke arape pokradene, pričalo da su uvezeni iz Belgije. Bilo kako bilo, Kapuncu su izgleda stvarno golubovi opasno leteli…” pričao mi je čika Slavko Vasiljević.
Posle onog rata, mnogi su godinama tvrdili da su baš njihovi golubovi “čist” soj Kapunčevih krzala i karudijana. Šta je bilo stvarno sa Kapunčevim golubovima, pitamo Jocu Naumovića.
“Kad je bio u zenitu slave tamo od 19oo.- 1914. godine, imao je veliki i, kako se pričalo, najlepši golubarnik u Beogradu. Sav u staklu sa ručno izrađenim ramovima i krilima, pa su mnogi išli da ga vide. Kad je izbio rat mobilišu ga, te se o golubovima brinule žena mu i sestra.
Za vreme prve okupacije, odma’ po Žikinom odlasku, neko porazbija ta stakli i odnese sve golubove. Posle su se neki vraćali, ali su i njih krali jer žena mu nije mogla da ih obezbedi. Pred Žikin povratak, vrate se 3-4 komada, ali žena i sestra nisu imale šta da jedu, te ih prodaju nekom. Pričalo se da se jedan ceo par vratio Žiki i posle rata, ali ih je on posle selidbe prodao, jer tamo nije imao uslova da ih drži. Tako je Žika Kapunac raskrstio sa možda najboljim letačima onog vremena.”
“Bio je Jansen golubar, ne gazda no bratanac mu. Po priči strica mi Miće, njega je Žika zagolubario i davao mu golubove. Sad kad razmislim možda je i on nešto donosio otud. Ti Janseni su bili truli bogataši, ko Mozeri ili Vajferti. Žika je celi život proveo radeći kod njih. Oni su staklo prevozili velikim špiditerima, na kojima je pisalo “Jansen i sinovi staklo”. Bilo je više od 5o takvih špiditerima, jer su za sve građevine oni snabdevali staklo.
Ne bi bilo čudno, da taj Jansen golubar, kupi i donese otud najbolje što može da se nađe u Evropi. Ti bogataši uvek žele da imaju sve najbolje. Kapunac nikada nikom nije rek'o poreklo svojih golubova, no ko i svi golubari “od uvaćenih”. Ali ti njegovi naudijani, krzali i karudijani, nisu se razlikovali od ovih naših. Bilo je tada i posle naudijana koliko hoćeš. I Milan “Tišler” koji se družio sa Kapuncem, nikad nije verovao u tu priču. Šalio se na račun te priče, pa bi za neke svoje naudice i karudijane pričao da su iz Čikaga…” sećao se Pera Miljković.
Bilo kako bilo, za Žikom Kapuncem su ostali golubovi, priče i sećanja. Od pedesetak pokradenih u zimu 1914 god. sigurno je neki u nekom golubarniku ostavio potomstvo. Većina Žikinih prijatelja je uzgajala baš te golubove, te sam ubeđen da i danas, nebom Beograda, krstare potomci Kapunčevih golubova.
Dragiša mi je uzbuđeno šaptao: “Ma nikome nikada nisu bolje leteli golubovi, ali eto nije umeo to da sačuva… razneli lopovi. Ta naudica uvaćena u porti crkve je bila čudo od goluba. Mnogi poznati i imućni golubari su uspevali da dođu do po nekog mladog od nje i preporodili bi svoje golubove. Kad Žika potera jato, a to su svi pričali, treba samo sesti i gledati… učiti kako jato treba da leti. Leti, na vrućine, po 3-4 komada mu siđe u sam mrak.
Ma kakvi Holanđani i Belgijanci… to su naše malograđanske gluposti. Žika bi se ubio, a ne bi uzeo tuđeg goluba, a pogotovu od Jansena kojeg je zagolubario. Taj Jansen nije bio golubar ko mi, nego voleo golubove i hteo da mu u dvorištu guču i lepršaju golubovi.”
“Žika je bio terač i maher da oceni goluba, a to mesto gde je držao golubove je izuzetno za letače, jer izjutra sunce brzo ogreje, a predveče dugo otud od zapada bije, pa golubovi mogu duže da vide te lete, kad je kod nas mrak, tamo od Zemuna još sunce i dan. Žika je bio vredan i radan, te je i od golubova to tražio. Batić mi je pričao da je Žika k'o mlad u porti Crkve od stotinu golubova zapazio to krdžavo naudijanče, te se polomio da je uvati, a posle to ispao najbolji letač i priplod u celom Beogradu…” priča uzbuđen Andra Ostojić.
Dugo, baš dugo se pričalo o Kapunčevom soju letača. Čak i mi mlađi slušali smo te neverovatne priče o njegovim letačima… sve do pojave Raje Belca i obrenovačkih šampiona, tamo početkom šezdesetih godina prošlog veka.
